MAKSIMUM VRLINA

Neke priče prosto ne mogu biti tako lako započete, jer reči nekada ipak nisu dovoljne da prenesu vrtlog osećanja koji se kao s kakvom lutkom igra s nama i veže uz sebe bez ikakve šanse da se tome odupremo, sve dok i sami odlučimo da to ne želimo, uvidevši sve privilegije toga da budemo ljudi, krhki i slabi, ali spremni da iskažemo svaku emociju i budemo ono što jesmo, hrabro i ponosno.

Jedna od najsnažnijih koja me veže za samo biće jeste ona dečačka ljubav u Partizanu, zasigurno jedna od najlepših stvari koja i dalje drži tu klinačku strast, entuzijazam i optimizam u meni. Kada smo deca, nismo samo bezbrižni mi, već i svet oko nas, ili nam tako bar izgleda. Ne postoji stvar na ovom svetu koja će nas ubediti da on zapravo nije jedna velika igra, puna sreće i sitnih stvari koje je čine. Tek kad porastemo, porastu i naši “apetiti”. Ali, zanimljivo, sreće uvek manjka, šta god da posedujemo. Zato neki od nas pokušavaju ostati baš u tom, najlepšem stanju snova.

Ovo posvećujemo jednom od nas, momku koji dečački voli Partizan, koji nikada nije prestao živeti radosti koje donose osmeh. Neko ko je osetio, oseća i zauvek će ljubav svog kluba, ideala i načina života koji nosi duh nekog boljeg društva. Saša Pavlović je jedan drugačiji u milion istih. On je poruka nama kakvi trebamo biti prema drugima, ali pre svega prema sebi i svojim ciljevima. I, šta je zapravo smisao svega?

Novac? Slava? Saša je sve to imao, ali opet je svoj san ispunio igrajući za Partizan.

Jer ljudi poput njega uvek gledaju više i šire, da košarka zaista jeste velika ljubav, a crno-bele boje i više od toga. Ono što se ne dogodi svakom, niti to svako zaslužuje.

Bio je i ostao primer onoga što svi želimo postati. Gospodin u patikama naterao je na skriveno poštovanje i one koji nisu navikli da ikoga poštuju, retko su koga i imali. Uklesavši simbol besmrtnosti voljeni tim uzdigao je za još jednu lestvicu više, pokazavši iznova svetu kakvo blago stoluje u Beogradu.

Tako se možda nazire, ali ne. Nije lako biti Saša Pavlović danas, tu. Zato što to srce ima retko ko, a karakter koji kao prah prepušta sve za čim danas milioni jure, simboliše onu “čovek, a ne broj”.

Tragajući za smislom koji tim milionima nekako uvek izmiče, došao je u Pionir i pronašao sebe. Godinu i po dana živeo je poraze i bol kakvu nikad ne bi menjao za pobede daleko od doma. Ako već tuguje, tu je najlepše. To je mesto koje ne ruši ni stotine poraza ni hiljadu divljih hordi što kidisaše u gnevu saznanja da nikada neće imati svog Ljudskog Maksimuma.

A pobede, tu čar već je osetio svako od nas, pa svaki nam njegov izbor čini se tako prirodan i razuman.

Ko ne bi doživeo braniti boje svetinje čije ime kroz decenije putuje, dok koraci velikana još uvek odjekuju? Osetiti uzvišenim u centru najvrelijeg ognja života? Nemaju to ti što na njega huliše.

A ni tamo gde svi hrle, on zna zašto se vratio ovde.

https://www.b92.net/news/pics/2018/03/01/10788116645a97bb4697000844502350_w640.JPG

Poslednjih dana još jednom je pokazao svoju povezanost sa grbom oprostom duga. U njega je već zlatnim rukopisom utkao svoj znoj, suze i muke. Baš kao i zaveštanje o svemu što je vredno toga, jednu priču o asu koji će uvek ostati prisutan u Hramu košarke. Na parketu, tribinama ili srcima.

I možda u Partizanu, Sale, ne završiš karijeru. ali mi znamo da tvoj posao tek počinje, na ovom ili onom mestu. Posvetio si se porodici a mi znamo da je i Partizan deo nje. Ko te sada može odvojiti od iste? Do kraja na ovoj planeti i u večnosti kosmosa vezan si za mesto gde si živeo dečačke dane iz Bara, ono na čemu ti zavidimo, ali uzdignutih i ponosnih lica. Ako se to nije ostvarilo nama, blagosloveni smo što jeste baš tebi, Gospodine u patikama!

I šta znače ove reči? Ne mnogo, ali kako zahvaliti na onim bacanjima u reklame, kucanjima i fintama privilegovanim klasi? Šta pokloniti nekome ko je već imao SVE u samo jednom dresu?

Voleo bih, Saša, da ti samo, jednom stegnem ruku. Čvrsto i muški, baš onako kako si im ti prkosio.

Da u tome osetiš snagu osećanja hiljada klinaca, momaka, dama i ljudi iz Herceg Novog, Banjaluke, Sombora, Niša, Beograda, Leskovca, Prilepa, Čikaga, Vukovara prema tebi i onog što nam predstavljaš. Istinski si šampion. Hvala jer si naš.

Malo je, znamo. Ali bar ćeš znati da se među njima krije neki novi Saša, odabrani soj što u dobu materije čuva duh, sledi san bez obzira na okolnosti. I živi san.

Liči na bajku, ali ti si svedok da one nisu neostvarive. Zar ne?

Možda nećemo svi biti Saše, ali obećavamo, daćemo sve od sebe i ostati dostojni tvojih dela. Lekcije koje si nam zadao teško su gradivo. Savladaćemo ga, ne brini!

A, ima vremena. Pratićeš ti učenike! I dočekivati nas u svojoj kući telom, duhom i idejom. Da zajedno stvaramo novu tvrđavu i ponovo slavimo elitu, titule i medalje, iako to nije sve. Ovaj Partizan rađali su Pavlovići. I ne bi ih menjali za stotine priznanja.

“Hvala saigračima i ljudima u klubu. Da nisam došao u Partizan, mislim da bi se osećao kao da nisam ni igrao košarku, iako sam toliko godina bio u NBA. Dali smo sve od sebe, pokazali čvrst karakter i došli do cilja. Ovo mi je najdraži uspeh u karijeri”. – nakon 13.titule.

Došao i ostao zauvek!