SLOBODAN JOVANOVIĆ ZA VOLIMPARTIZAN.NET: BITI IGRAČ PARTIZANA JE OSTVARENJE SNA

Partizanovci su oduvek bili poseban soj, po mnogo čemu izdvojen od drugih, ponajviše od različitosti utkanih u crno-beli duh, spoj karakteristične etike i pristupa sportu. Umela je košarkaška publika naklonjena crno-belom da kao ljubimce izdvoji one najsrčanije, ali i da gaji poseban sentiment ka diskretnim herojima, neupadljivim, strpljivim, spremnim da često iz drugog plana uđu u srca navijača. Jedan od takvih je i Slobodan Jovanović sa kim smo imali čast da odradimo intervju.

Kako je izgledala tvoja karijera pre Partizana, i tvoji prvi košarkaški koraci?

– Prve košarkaške korake sam načinio u klubu  KK All Star u prvom razredu osnovne škole. Moj prvi trener je bila Vukica Mitić, nekada član reprezentacije. Zavoleo sam kod nje košarku i naučila me je da joj se intenzivno posvetim.  Nakon All Stara bio sam u KK Zemunu gde sam najviše radio sa trenerom Darkom Peruničićem. Nakon toga prešao sam u Partizan gde sam radio sa trenerom Aleksandrom Bućanom, a kao krunu juniorske karijere, uspeli smo da osvojimo juniorsku ligu Srbije u finalu protiv Crvene Zvezde. Bio sam u mlađim reprezentativnim selekcijama i to je za mene bilo izvanredno iskustvo, da radim sa vrhunskim trenerima i igračima u svojoj kategoriji i predstavljam svoju zemlju na međunarodnim takmičenjima.

Ko su tvoji košarkaški uzori?

– Pratim košarku od malih nogu tako da ima mnogo igrača koje sam voleo da gledam. Možda bih izdvojio Kobija zbog tog njegovog mentaliteta, međutim trudim se da od svih igrača pokupim najbolje i tako nadogradim svoju igru i svoj potencijal.

Zajedno sa Tanaskovićem i Bojanićem zvanično ste potpisali za crno-bele krajem 2015., kakav je osećaj bio i zvanično postati profesionalac, pa još u jednom od najvećih evropskih klubova?

– Fenomenalan osećaj! Sama činjenica da sam zaslužio profesionalni ugovor, da se isplatio trud i da ulazim u profesionalne vode bila je fantastična, a za Partizan navijam od malih nogu, svi znaju sta on predstavlja u svetu košarke tako da se može reći da je to definitivno bilo ostvarenje sna. Znao sam da će biti teško, jer je igranje u Partizanu i privilegija i velika obaveza, ali sam se nadao da ću zasluziti svoju šansu, i što je možda najvažnije, da ću napredovati u jednom vrhunskom okruženju.

Možeš li nam opisati trenutak kada si debitovao u dresu Partizana?

– Iako nije bila zvanična utakmica uvek ću pamtiti prijateljski meč protiv Panatinaikosa koji se igrao u čast najvećih igrača tog kluba. Koliko god pratio utakmice Partizana kao klinac  doživeti takvu atmosferu prepune Oaka arene na terenu, a ne sa tribina, zaista je neopisiv osećaj, a još sam i dobio priliku da u direktnom duelu igram protiv igrača kakvi su Kalates i Dijamantidis koji je definitivno jedan od najboljih evropskih igrača u istoriji. Zaista je bila velika čast učestvovati u jednoj takvoj manifestaciji u dresu kluba kakav je Partizan.

Šta smatraš tvojim najvećim vrlinama u igri, a na čemu ćeš morati najviše da poradiš?

– Verujem u svoj šut i odbranu pre svega. Mislim da je košarka sport u kom se uvek može napredovati u svim elementima, međutim smatram da u narednom periodu treba najviše da se posvetim fizičkoj spremi.

Među navijačima su podeljena mišljenja, mnogi su smatrali da je vas mlađe trebalo ubaciti u vatru ekspresno, dok su treneri prvog tima birali radije da vas postepeno ubacuju u sistem, oproban kod nas, koji je pojedince strpljive da sačekaju svoju šansu kasnije lansirao u košarkašku orbitu?

– Uvek je prelazak u seniorsku kategoriju težak. Takve stvari su na trenerima i oni su radili kako su mislili da će biti bolje i za nas i za Partizan. Na meni je da treniram naporno i sačekam svoju šansu, a verujem da ću znati da je iskoristim.

Kapiten Veličković govorio je u jednom od skorašnjih intervjua koliko je njemu značilo da u mlađim danima iako pri prvom timu, ili čak u njemu, stiče iskustvo igrajući za kao pozajmljeni igrač, da li je i sa tobom tako?

– Svakako mnogo znači iskustvo igranja takmičarskih utakmica na seniorskom nivou. Drugačije je u odnosu na mlađe kategorije. Kroz treninge se napreduje, ali su minuti provedeni na terenu zaista dragoceni. U tom smislu smatram da mi je igranje na pozajmici u OKK Beogradu i igranje u KLS-u koristilo.

Delio si svlačionicu sa legendom crno-belih, Novicom Veličkovićem, s Vitkovcem, Birčevićem, Lukovićem, nekoliko stranih igrača, kako si doživljavao atmosferu u timu u tim trenucima?

– To je jedno veliko iskustvo. Biti u društvu takvih igrača, slušati kroz šta su oni sve prošli,  osetiti tu takmičarsku atmosferu, to je škola ne samo za sport, već za čitav život. Novica kao kapiten pokušava da ohrabri mlađe igrače. Njegov borbeni duh je ogroman i njegovo izgaranje na terenu motiviše. Jer, ako ste deo tima, morate bar da pokušate da ispratite tu energiju.

Da li pratiš crno-bele i u drugim sportovima?

– Pratim rezultate, a na utakmice idem ako mi obaveze to dozvole.

Za kraj, ko je Slobodan Jovanović privatno, kako provodi slobodno vreme, ima li kakve hobije?

– Slobodno vreme trudim se da provedem u krugu svojih prijatelja. Nemam neki određen hobi. Volim da pročitam dobru knjigu, odigram neku igricu na Soniju, ali trenutno želim da se posvetim košarci što više mogu, biće kasnije vremena za sve.

Ovom prilikom se zahvaljujemo Slobi Jovanoviću i odgovornim ljudima iz KK Partizana na tome što su pristali na ovaj intervju i želimo im mnogo zajedničkih uspjeha u budućnosti!