KK PARTIZAN ANALIZA: PRESEK DOSADŠNJEG DELA SEZONE

Košarkaški klub Partizan završio je regularni deo ABA lige na 5. mestu, što znači da drugi put otkad učestvuje u ovom takmičenju neće učestvovati u plej-ofu i boriti se za trofej regionalnog šampiona. U ovogodišnjem izdanju regionalne lige naš klub ostvario je 11 pobeda i isto toliko poraza što je, ispostavilo se, bilo nedovoljno za više od gorepomenutog plasmana. Da li je Partizan mogao više ili je zapravo ovo realno stanje s obzirom na različite okolnosti na početku i tokom same sezone? Time ćemo se baviti u ovoj analizi.


Čini se da Partizanov dosadašnji učinak ne treba da se tumači isključivo kroz prizmu rezultata u ovoj sezoni već i kroz analizu događaja koji su joj prethodili. Nakon ispadanja od FMP-a u polufinalu domaćeg šampionata, Partizan je leto dočekao bez uprave i trenera. Nikola Peković podneo je ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora, a Aleksandar Džikić je karijeru nastavio u podgoričkoj Budućnosti. Na turbulentan kraj sezone nadovezalo se još turbulentnije leto, kada je sudbina kluba bila neizvesna.

Partizan je bio bez uprave, a mali broj ljudi koji je ostao u klubu odlučio je da mesto prvog trenera ponudi Miroslavu Muti Nikoliću. Zbog obaveza sa reprezentacijom Nikolić nije vodio pripreme Partizana, već su taj posao obavljali pomoćnici (Marković, Matović), po instrukcijama prvog trenera.

Tadašnji stručni štab sačekalo je 7 igrača: Veličkovic, Marinković, Andrić, Jovanović i Tanasković, nešto ranije pristigli Tomas Vilson (Boise State University), junior Tadija Tadić, i pune ruke posla. Sa vrlo skromnim budžetom (350 hiljada evra) Partizan je započeo sezonu. U skladu sa mogućnostima dovedeni su Obrad Tomić (Kakanj), Ijan Bejker (New Mexico State University), Aleksandar Aranitović (Crvena zvezda mts),  Đoko Šalić (Sutjeska), Andreja Stevanović (Dinamik), Strahinja Gavrilović (Dinamik), Marko Čakarević (Dinamik), Marko Pecarski (Bayern Munich), Dimitrije Nikolić (Radnički), te Džejmi Skin (Peć), koji nije prošao lekarske preglede. Izuzetno težak zadatak stručnom stabu je dodatno otežan s obzirom na povredu Veličkovića, operaciju Vanje Marinkovića, kao i okolnosti sa još rovitim Aranitovićem. Desila se povreda Ijana Bejkera, sa kojim je raskinut ugovor, pa je Partizan morao da traži novog organizatora igre. Na poziciju plejmejkera doveden je Najdžel Vilijams-Gos (Gonzaga University), a nezvanično veliki uticaj na dolazak ovog momka u Partizan imao je Željko Obradović.

Partizan je u tom sastavu otišao na prvi po redu održan Superkup ABA lige u Baru, izgubivši potom od domaćina Mornara i kluba iz Laktaša Igokee, dok je jedinu pobedu ostvario nad zagrebačkom Cibonom. Već na tim mečevima bilo je jasno da će odbrana biti glavni problem u Partizanovoj igri. Naša ekipa pokazala je ozbiljnu slabost u odbrani pik igre, linije za 3 poena, nedostatku komunikacije u odbrani, te samim tim strana pomoći nije funkcionisala. Loš pritisak na loptu, kao i loša odbrana na liniji dodavanja, posvedočili su da je pred Mutom Nikolićem veliki posao. S druge strane, video se veliki napadački potencijal koji ima ova ekipa. Nakon turnira u Baru odmah se reagovalo sa jos jednim igračem na poziciji 1, doveden je Patrik Miler (Leones de Santo Domingo). Kao uvod u takmičarski deo sezone, odigran je prijateljski meč sa šampionom Evrope, turskim Fenerbahčeom, koji sa klupe predvodi legendarni trener Partizana, Željko Obradović.

Regularni deo ABA lige naša ekipa započela je sa dva poraza na jednu loptu gostovanjem u Baru i Skoplju. Bez obzira na okolnosti, meč protiv MZT-a može se smatrati prvim ovosezonskim „kiksem”, imajući u vidu da je MZT do kraja lige dobio jos samo dve utakmice. Usledile su 4 vezane pobede nad ekipama FMP-a, Zadra u gostima uz sjajnu partiju Vanje Marinkovića, Igokee i Cibone u Zagrebu. Paralelno sa ABA ligom Partizan je započeo i takmičenje u Evrokupu, gde je, nakon poraza sa visokom razlikom od Albe u Berlinu i znatno neizvesnijeg meča u Pioniru od Ritasa, usledila prva pobeda protiv Bilbao Basketa u gostima. Posle dosta oprečnih informacija u klub je ipak stigao Samardo Samjuels (Enel Basket Brindisi), s obzirom na to da je više nego očigledno bilo da Partizanu nedostaje čovek u reketu. Svakako je bilo značajnije to što je Partizan posle više meseci dobio predsednika kluba (Ostoju Mijailovića), kao i upravni odbor. U dosta boljoj atmosferi, uz doduše i poraz od Limoža u gostima, naš tim dočekao je večitog rivala Crvenu zvezdu mts. „Grobari” su kao po tradiciji napunili Halu „Aleksandar Nikolić”, ali to nije bilo dovoljno da se pobedi favorizovani rival. Usledila je pobeda nad Mega Bemax-om, kao i poraz od Albe u „Pioniru”, ali i rastanak sa Samjuelsom na insistiranje trenera Nikolića zbog kršenja klupske discipline. Na sve to došao je neočekivan poraz od Olimpije, te su počele prve spekulacije oko smene Mute Nikolića. Sa tribina se uveliko čulo „Muto odlazi”. Lošu atmosferu dodatno je podgrejala saga oko Radeta Zagorca, koji je već bio viđen u klubu. Bilo je i pozitivnih okolnosti u ovom periodu, kao što je potpisivanje veoma talentovanog i mladog Đorđa Pažina, kao i potpisivanje nekoliko sponzorskih ugovora.

 

Usledila je reprezentativna pauza i takozvani FIBA prozor, te se činilo da će taj period dobro doći za konsolidaciju ekipe. Ipak, usledili su porazi od Budućnosti u Podgorici, Ritasa u Viljnusu, kao i Cedevite u Beogradu, nakon čega je Muta Nikolić dobio otkaz. Kada se podvuče crta, čini se da su Nikolića više koštali posla porazi u Skoplju i od Olimpije u Beogradu, nego oni od svakako skupljih i kvalititetnijih rivala iz Podgorice i Zagreba. Nakon Mutinog odlaska Partizanovo prolazno vreme bilo je 5-6 u ABA ligi, odnosno 1-6 u Evrokupu.

Za novog trenera izabran je Nenad Čanak, legenda Partizana, perspektivan trener, ali bez velikog iskustva, pa se strahovalo da će možda biti „potrošen”, kao što je bio slučaj sa Petrom Božićem. Stručnom štabu pridružio se i Dejan Džoli Mijatović, dok je isti napustio Nikola Marković.


Čanak je počeo ubedljivom pobedom nad MZT-om, uz čak 112 datih poena. Usledio je tesan poraz od Limoža u Evrokupu, ali i poraz od Mornara nakon vođstva od preko 20 razlike, koji je, čini se, odredio dalji tok sezone. Partizan je porazom od Lokomotive u Kubanju završio učešće u Evrokupu sa skorom 1-10. S obzirom na najave prethodnog trenera da to takmičenje nije prioritet i s obzirom na kvalitet ekipe i novac uložen u nju, nije bilo realno očekivati bilo kakav uspeh u tom takmičenju. Ono što se može zameriti jeste zalaganje naših igrača  na pojedinim mečevima, sa izuzetkom kapitena Novice Veličkovića, koji se apsolutno ni na jednoj utakmici nije štedeo. Meč koji se može svrstati rame uz rame po važnosti sa utakmicom protiv Mornara jeste duel sa FMP-om u Železniku. Neposredno pred tu utakmicu u klub se vratio Đorđe Gagić, ali nije imao pravo nastupa zbog administrativnih problema, te je Partizan kao i u prethodnom periodu sa dosta problema ispod koša ušao u ovaj meč. Poraz od FMP-a značio je i da se šanse našeg tima za plasman u plej-of svode na teoriju.


Ipak, Nenad Čanak je bio šampionski igrač i rešio je da crtu svog karaktera primeni i na trenersku profesiju. Došlo je ozbiljnih promena u ekipi, posle 4 godine Partizan je prvi put uzeo obeštećenje za nekog igrača. Naime, nakon Bogdana Bogdanovića, koji je poslednji prodat, novac je stigao i za Patrka Milera, na čemu priznanje treba odati i Muti Nikoliću. Kao zamena doveden je Kvami Von (Aris), dok je na poziciji 3-4 doveden Bondža Si (AEK). Dosta veća odgovornost u odbrani, kao i igra na manji broj poseda nego ranije, usledili su kao rezultat rada Nenada Čanka. Takođe pojedinim igračima je redukovana minutaža, dok su drugi dobili znatno veći prostor. Treba istaći da je Novica Veličković u ovom periodu imao izvanredne partije. Pobeđeni su Zadar, Igokea, Cibona, usledio je još jedan poraz u Večitom derbiju, te pobeda nad Megom. Po tradiciji Partizan je odigrao izuzetno uzbudljivu utakmicu u Sloveniji protiv Olimpije, gde je poraz nakon produžetka značio definitivno opraštanje našeg tima od borbe za plej-of. Ipak, treba reći da je Partizan sa znatno višim nivoom igre otišao na završni turnir Kupa u Nišu, gde je, što se kasnije i pokazalo, imao čemu da se nada. Nakon pobeda nad Zlatiborom u četvrtfinalu i Megom u polufinalu, dočekali smo, prema mišljenju većine, očekivanog finala sa Crvenom zvezdom i jos jednog Večitog derbija. Čanak, Mijatović i Matović su besprekorno pripremili utakmicu. Igrači su uz mnogo koncentracije na terenu ispratili izuzetan skauting. Usled odlične odbrane crno-belih, igrači Zvezde bili su primorani da uzmu veliki broj teških šuteva. Odlična igra u tranziciji i kontrola skoka, uz sjajan procenat šuta za 3 doveli su Partizan čak i na +20. Na kraju je osvojen prvi trofej Kupa posle sezone 2011/2012, a prvi trofej posle titule iz 2014. godine.

Nakon slavlja i još jedne reprezentativne pauze, Partizan se vratio obavezama u ABA ligi i nastavio tamo gde je stao u Kupu. Pobeđena je Budućnost zahvaljujući odličnoj igri u drugom poluvremenu. Ispostavilo se da poraz od Cedevite nije bio toliko bolan, jer je naša ekipa pružila sasvim zadovoljavajuću partiju. Imajući u vidu da protiv Podgoričana nisu nastupili Gos I Šalić, a da se pomenutim rekonvalescentima protiv Cedevite pridružio i kapiten Veličković, bilo je očigledno da je Nenad Čanak sa svojim stručnim stabom znatno podigao nivo igre Partizana.

Koji se zaključak može izvući na kraju? Da li je Partizan mogao do koje pobede više? Da li je rezultat u ABA ligi mogao da bude bolji? Ako bi se gledao samo kraj regularnog dela ABA lige, možda se stiče utisak da je Partizan mogao više, ali uzimajući u obzir dešavanja tokom cele sezone i u kakvim je uslovima Partizan započeo istu, sa najmanjim budžetom od svih klubova u ligi, takva očekivanja nisu bila realna. Pomoć i nešto veći novac od početnog, koji su stigli sa novim predsednikom ipak nisu mogli da nadomeste probleme sa kojima se naš klub susretao na početku sezone. S druge strane, naš tim je u duelima sa direktnim rivalima za plej-of (Mornar, Cedevita, Budućnost, Crvena zvezda) imao skor od 7 poraza i samo jedne pobede, što ipak svedoči o stanju ekipe tokom većeg dela sezone. Partizanovo prolazno vreme je sasvim dobro, uzet je trofej posle nekoliko sezona i napravljena je, čini se, dobra baza za dalje. Ono što posebno treba istaći jeste veliki broj mladih I talentovanih igrača koji su došli, ili će doći u Partizan, prepoznajući u njemu ponovo idealnu sredinu za napredovanje i šansu za veliki napredak u karijeri.

Statistički parametri:

Partizan je 2. najefikasnija ekipa u ligi sa 88 postignutih poena po meču.
Partizan je 2. ekipa u ligi po indeksu korisnosti sa 94,73 indeksna poena po meču.
Partizan je 7. po broju skokova na 30,68 skokova po meču.
Partizan je 1. po broju asistencija sa 19,5 asistencija po meču.
Partizan je 8. po broju ukradenih lopti sa 6,77 ukradenih lopti po meču.
Partizan je 10. po broju blokada sa 1,73 blokade po meču

Partizan je 2. ekipa po redu koja gubi najmanje lopti sa 10,53 izgubljenih lopte po meču
Partizan ima najveći procenat pogođenih lopti sa linije penala 78,66%.

Partizan ima najveći procenat pogođenih šuteva za 2 poena 55,94%
Partizan je 8. u procentu pogođenih šuteva za 3 poena sa 36,16%