DANILO ANĐUŠIĆ ZA VOLIMPARTIZAN.NET: IGRAČ KOJI PROĐE KROZ PARTIZAN NIKADA NE MOŽE DA ZABORAVI TAJ DRES

Emocija koja se rodi kod bilo koga kome je crno-bela boja u krvi iznad je svake dualnosti, lepih uspomena i onih manje lepih, pobeda i poraza, uspona i padova. Partizan je skup onoga najlepšeg što je svaki pojedinac koji je bio deo njega mogao da mu pruži, ideja koja opstaje. Da je tako, potvrđuje i Danilo Anđušić, momak koji je u dva navrata nosio dres za koji je i dalje vezan, i kome se zahvaljujemo na izdvojenom vremenu.

– Najpre nam reci o svojim košarkaškim počecima, kada i kako si se opredelio za košarku i shvatio da ti je želja, a i da imaš mogućnosti da ti baš ovaj sport bude glavna preokupacija?

– Dolazim iz sportske porodice, majka mi je bila košarkašica, otac atletičar. Samim tim, bavljenje sportom je bilo prirodno za mene. Moj kum Predrag Doderović je bio profesionalni košarkaš, i otac me je stalno vodio da gledam njegove utakmice. Tada sam zavoleo košarku, ali trenutak koji je bio presudan je kada je moj najbolji drugar Aleksandar Dedakin (sadašnji kum) počeo da trenira košarku. Bili smo nerazdvojni od početka osnovne škole, i to se prenelo na košarkaški teren. On je najviše uticao na moju odluku da počnem da treniram, što se na kraju ispostavilo kao najbolja moguća odluka koju sam mogao da donesem u tom trenutku. 

– Sam si vise puta rekao čega si se odrekao da bi došao baš u Partizan, i da tvoja ljubav prema crno-belom nije povezana sa odnosom sa pojedincima u dva mandata u klubu. Logično je zaključiti da rađanje naklonosti ka klubu seže u raniji period, pre nego što si zaigrao kod nas?

– Jeste, ljubav prema klubu traje od malih nogu. Jedan od mojih idola dok sam odrastao je bio Miloš Vujanić, koji je tada igrao za Partizan. Moj otac je to znao, i potrudio se da nabavi sezonske karte za utakmice Partizana kako bi vodio mene i mog mlađeg brata. Prisustvovali smo gotovo svakoj utakmici, kako u Evroligi, tako i u domaćem prvenstvu, i već tada sam mogao sebe da zamislim u crno-belom dresu kako igram u atmosferi kakvu su samo „Grobari” sposobni da naprave. Takođe, moj pokojni deda (tatin otac) je bio vatreni navijač Partizana, i njegov san je oduvek bio da zaigram u Partizanu, tako da je na moje opredeljenje prema klubu uticalo i to.

– Sa crno-belima si osvojio duplu krunu u prvom mandatu, čak i bio MVP Kupa. Kakve te emocije vežu za taj period, saigrače, saradnju sa Vladom Jovanovićem?

– Za taj period me vežu možda i najlepše uspomene. To je faktički bio početak moje profesionalne karijere, i prva godina na velikoj sceni, u kojoj sam uspeo da osvojim dva trofeja, i da postanem jedan od najmlađih igrača koji je osvojio MVP nagradu u kupu Radivoja Koraća. Takođe, kao šlag na tortu, na kraju te godine sam se prvi put našao na spisku seniorske reprezentacije, što je bilo ostvarenje mog sna. Za taj uspeh najviše je zaslužan trener Vlada Jovanović, koji mi je pružio priliku da zaigram u Partizanu, i imao poverenja u mene od samog početka, iako sam bio jedan od najmlađih igrača u ekipi. Taj period će zauvek ostati u posebnom sećanju, kako zbog ostvarenih rezultata, tako i zbog prijateljstava koje sam ostvario. Sa većinom bivših saigrača sam i dalje u kontaktu, i uvek iskoristimo priliku da se družimo kada smo u mogućnosti.

– Povratkom Duleta Vujoševića smanjena ti je minutaža, što je dovelo do odluke da napustiš klub, da li bi isto postupio gledajući s ove distance? Tada si izjavio da si odluku doneo potpuno racionalno, bez ljutnje ili negativnih emocija prema bilo kome u klubu.

– I dalje mislim da je odluka koju sam doneo u tom trenutku bila najbolja za mene, i ne bih ništa menjao. Nije bilo lako, ali nakon konsultacija sa porodicom, došli smo do zaključka da je za mene najbitnije bilo da budem u klubu gde ću imati zavidnu minutažu, što nisam dobijao kod trenera Vujoševića. Razmišljao sam racionalno, da su svakom mladom igraču potrebni minuti da bi se razigrao i stasao, i s obzirom da iz nepoznatog razloga to nisam imao u Partizanu, logična odluka je bila da odem negde gde ću imati ono što sam želeo. Na kraju krajeva, to je bilo samo jedno iskustvo koje me je dodatno ojačalo, i motivisalo da u nastavku karijere dokažem koliko vredim.

– Vratio si se u klub u jednom teškom trenutku, možda i najtežem u istoriji, ubrzo i drugi put otišao, tada, ruku na srce, pomalo i nedorečen, izjavivši da si shvatio kako se želje tvog nekadašnjeg saigrača, a sada trenera kose sa željama čelnika kluba?

– Imao sam veliku želju da opet zaigram u Partizanu, i dogovor sa Perom i čelnicima kluba je bio da dođem i pomognem klubu, s obzirom da sam u tom trenutku bio slobodan igrač. Dao sam sve od sebe kao i uvek, međutim, nije bilo onako kao sam zamišljao i kako mi je rečeno da će biti, i iz tog razloga sam odlučio da opet napustim voljeni klub. Odluka je bila podjednako teška kao i prvi put, ali bila je neizbežna.

– S ove distance, da li smatraš da je i igračka legenda poput Petra Božića, koji je u istom tom teškom trenutku preuzeo klub, platio ceh zbog istih dešavanja zbog kojih si i ti napustio crno-bele?

– Njegova situacija je bila drugačija od moje, jer sam ja napustio klub iz drugih razloga, ne zbog toga što su bili u teškoj situaciji. Što se Pere tiče, to mu je bila prva trenerska sezona, i našao se u veoma nezgodnoj situaciji. Klub je bio u krizi, sa dosta mladih igrača, a opet velika očekivanja svih ljudi, jer se od Partizana uvek očekuje najviše. Sve je to dosta uticalo na takav ishod. Kako god, Perin „neuspeh” u tom periodu ne umanjuje činjenicu da je on jedna od najvećih legendi Partizana.

– Tvoja ljubav prema klubu je nesporna, samim tim se nameće i pitanje, da li je moguć još jedan povratak?

– Ljubav prema klubu i dalje postoji, i uvek se trudim da ispratim dešavanja kada mogu. Što se tiče povratka, u ovom trenutku, i u skorijoj budućnosti, nije moguće. Bilo bi idealno kada bih se vratio pred završetak karijere, to mi je velika želja.

– Često se oglašavaš preko instagrama sa slikama Lazmea u našem dresu našem. Je li moguće da stranac toliko zavoli naš klub, iako ima bogatu karijeru?

– Naravno da je moguće. Mislim da svaki stranac, ili bilo koji igrač koji prođe kroz Partizan, ne može nikad da zaboravi taj osećaj kada obučeš crno-beli dres, pa tako i Lazme. I on takođe prati dešavanja u Partizanu, i često razmenjujemo iskustva koje smo imali. Obožava Partizan i Beograd i uvek se raduje kada gostuje u našem gradu. A posebnu ljubav naravno ima prema „Grobarima”. To niko ne zaboravlja.

– Da li smatraš da bi Partizan mogao u dogledno vreme da se vrati na mesto koje mu pripada, i da li je Nenad Čanak pokazao da je upravo on trener za tako nešto?

– Čanak je definitivno uneo svežinu u klub. Ekipa igra znatno bolje od kada je on postavljen za glavnog trenera. Njegova posvećenost je zaista neverovatna i mislim da idu uzlaznom putanjom. Dokaz za to je osvajanje Kupa, u kom su uspeli da pobede Zvezdu, koja je evroligaška ekipa. Verujem u to da dolaze bolji dani. 

– Za kraj, igrao si i živeo u nekoliko zemalja, na istoku i zapadu Evrope, možeš li da uporediš ta iskustva na oba polja, što međusobno, što sa Srbijom?

– Najveća razlika je u vremenu. U Španiji i Italiji sam većinom imao sunce i lepo vreme, dok je u Rusiji uglavnom sneg, ali bez obzira na sneg, Kazan je vrhunski grad za život, i žena i ja uživamo u svakom trenutku. Što se tiče košarke, ACB liga je već dugi niz godina najbolja liga u Evropi, kako zbog kvaliteta košarke, tako i zbog celokupne organizacije. Međutim, u poslednjih par godina, ovde se dosta ulaže u košarku, što sigurno poboljšava kvalitet VTB lige, i zbog toga liga ide samo uzlaznom putanjom, i sigurno je jedna od tri najbolje lige u Evropi.