SNEG, FEBRUAR, PARTIZAN = OSMINA FINALA!

Osvanuo je 22. februar… Grobar sam. Budim se s osećajem da se istorija ponavlja, lepše nego ikad dosad.

Snežno, ledeno jutro u Srbiji. Pahulje kao da teže da nadoknade tople praznične dane i podsete nas na sva lepa osećanja u nama. Kao da se suncu još ne žuri da sve obasja.

Gostujemo ponovo. Istok Evrope, ponovo. „Proleće” u Evropi koje ledi telo, ali greje dušu. Prilika za drugi stepenik… Da li je ovo 2005. godina?

Partizan izlazi na teren. Vidim kapitena, ali sve je nekako drugačije. Počinje. Dobri smo, čvrsto igramo. Ali, moramo dati gol. Strpljivo gradimo zamke oko protivničke mreže. Šta je ovo? Kapiten izlazi, crveni karton! Au, šta ćemo sad bez kapitena? Čekaj, pa to je Partizan, najsjajniji antipod nemogućem, proći ćemo mi ovo! Proradiće grobarski inat, odigraćemo kao lavovi. Uz to, kapiten je još tu, on je uvek tu. Jer on je kapiten, on je legenda.

Počinje drugo poluvreme. Držimo se junački, o Bože, zato volim ovaj klub! Ali i dalje smo u minusu, srce kuca kao ludo, hoće da iskoči iz grudi i uleti na teren, da zameni kapitena i makar jednom ispravi nepravdu nanetu voljenom klubu. Ali avaj, ne može da iskoči. Ni Saleta niko ne može da zameni.

Pojačavamo, želja nikad veća, neizvesnost smrzava telo, gore od ovog minusa. Kako li je tek njima, tamo je još gore. Ali oni igraju za Partizan, naučili su da pobeđuju najteže protivnike i najgoru silu. Izdržaće oni i ovo. Ma, DOBIĆEMO IH!

Osećaj se ne može opisati. Drhtim i skačem na svaki pâs, molim se da baš taj bude onaj pravi.

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/v/t1.0-9/28168387_1192406754225774_7148883053054059968_n.jpg?oh=abfdf972b849a8a0fc29308feb1e215d&oe=5B031D7C

Evo jednog, povratna lopta glavom. Ne! Pobeći će mu. Neće. Dobar pâs, daleko je za š… GOL!!!! GOL!!! GOL!!!!

Trese se soba, trese se kuća. Tresem se i ja. Suze se stidljivo osmehuju, oči sijaju i gledaju daleko, iznad Humske ulice. Um se priseća svih palih heroja, svih najvećih koji nisu imali ovu sreću, ovaj trenutak. Kao i onih koji jesu i koji sada najbolje poznaju ovaj osećaj ponosa, sreće, ponovne katarze i zahvalnosti na bojama kojim pripadam. VODIMO, imamo OSMINU FINALA!

Minuti prolaze kao godine, sporo i tromo, tiho i nemo. Napada i protivnik, još uvek se držimo, kidamo. Kida se i sve u meni. Beskrajna radost je presahla, neke crne, tamne misli kao da kljucaju direktno u mozak, kucaju u ritmu kukavice na časovniku, rizikujući potpuni slom živaca svakog trenutka. Sećanja… ne, ne želim ta sećanja! Neću crne misli, ovaj put biću samo crno-beo! JA VERUJEM!

Sekunde, proklete sekunde. Kad bi život bio tako dug, mogao bih Partizan gledati večno, baš kao mnogi od nas sada, tamo gore… Ali, šta je ovo, ko to zviždi? Čekaj, koji je ovo minut? Izgubio sam pojam o vremenu. Ne znam gde se nalazim, polako počinjem da shvatam šta se dešava, još uvek nespreman da to prihvatim. Da li to sudija odlazi, naši uleću na teren? ….KRAJ?!

Ne znam kako da obuzdam i iskažem sve što sada imam u sebi, sve godine, uspomene, sva odricanja i sva zadovoljstva, sav život protkan Partizanom. U tuzi i u bolu. Zaslužio je on ovo, zaslužio sam i ja, svi smo zaslužili. Moja braća na ovom i na onom svetu!

Ali čekaj, nešto je još čudno… TV nije isti, nije ni moj dom. Nije ni mesto gde živim. Ništa nije isto, izuzev ovog trenutka. Nema glasnog burazerovog radovanja u sobi, on sada ne živi ovde. Ja više nisam mali, ne trčim mu u zagrljaj. Momci u dresovima nisu isti, niti su dresovi isti, izgledaju drugačije… Pa, nije ni Mire ono zabio! Kako?

Ulećem u sobu, okrećem se kalendaru. 13 GODINA JE PROŠLO!

TRINAEST DUGIH GODINA, ljubavi i raskida, patnji i blaženstva, nizova i derbija, poraza i pobeda… ništa nije ostalo isto, osim moje neizrecive naklonosti prema ovim bojama. Ovo je 2018. Ovo su novi pobednici. Sledi nova stranica istorije. Drugo je ovo evropsko proleće!

Ja ne sanjam? Ne, ja sanjam. Više ni sâm ne znam. Sve je izvan racionalnog poimanja sveta, kao da se ne dešava meni, kao da gledam sa strane, kao da je ovo neka druga dimenzija.

ZNAM! Ovo je stvarnost. Ali, zašto je kao najlepši san?

ZATO ŠTO SMO POBEDILI!!!

Neki novi klinci i isti kapiten. Stojke i Vule. Zdjelar i Bambi. Tamba i Đole. Duh pobednika u bordo-plavom danas se crno-beli u svima vama.

Kako reče naš Isaija, ’ajde DA PROĐEMO OVAJ PLZENJ! Ponovite njegovu hrabrost, iznesite na teren tu energiju i duh. Duh pravog Partizanstva. ’Ajde da unesemo čaroliju u njegovu i našu sadašnjost i veliku nadu o još slavnijim, boljim danima u budućnost. PARTIZAN JE VELIKI KLUB i Partizanu je mesto u 1/8 finala i u 2018!

Na raznim kontinentima, kao petlići ili juniori, vi ste sanjali taj san baš kad i ja, baš kad i mnogi Partizanovci. Sad je vreme da ga proživite, predate mu se i darujete mu potpuno novu, božansku notu, kakvu ume samo CRNO-BELI BATALJON!

Nosite sveti dres. Možete sve, pa i ovo, samo ako verujete i borite se, do zadnje milisekunde. Jer Partizan je neverovatan tim!

Odigrajte taj tango smrti, za sve generacije, za sve nas, IDEMO DALJE!!!