MIROSLAV ĐUKIĆ I IVICA ILIEV, ARHITEKTE NOVOG PARTIZANA

Sutra će se pod reflektorima u Humskoj 1 odigrati prvi meč šesnaestine finala Lige Evrope. Crno-bele čeka rovovska borba protiv češkog šampiona, Viktorije Plzen. Trinaest godina je bilo potrebno Partizanu da prezimi u Evropi, samim tim je i euforija koja vlada među navijačima ogromna.

Poslednje evropsko proleće crno-beli su izborili godinu dana pre prvog dolaska Miroslava Đukića na poziciju šefa stručnog štaba. To je bio prvi samostalni trenerski mandat ovog stručnjaka na klupi bilo kog tima. Tada 41-godišnji strateg dolazi u jako nepovoljnoj situaciji po klub, 13 bodova zaostatka za večitim rivalom i ekipa u očajnoj formi. Do kraja te sezone ekipa je igrala toplo hladno, vezala je pet pobeda, od toga jedna protiv najvećeg rivala, ali znala je i da prospe bodove na svom terenu u mečevima gde je bila favorit. Ipak, igru po svom ukusu Đukić je postavio tek početkom sledeće sezone. U klub su u tom prelaznom roku stigli Moreira, Dijara, Žuka i i sada prisutni, Zoran Tošić, koji su bili šlag na tortu i osnovu mladih igrača kojima je već tokom prethodnog proleća ukazano poverenje a na sve to se nadovezala hrabra odluka da se klub odrekne usluga iskusnih Nađa i Kralja. To su bile sve potrebe kockice da bi Partizan zaigrao u ofanzivnom i krajnje dopadljivom maniru. Upravo je Đukić ovom ekipom postavio stubove za nadolazeću 6-ogodišnju dominaciju crno-belih u domaćem šampionatu.

Posle dve jako ubedljive pobede nad Zrinjskim, Partizan ipak biva izbačen iz kvalifikacija za Ligu Evrope. Razlog su bili neredi Grobara na meču u Mostaru. Ostala je žal u srcima svih crno-belih navijača posle tog izbacivanja, jer se zaista činilo da ta ekipa može daleko da dogura u ovom evropskom takmičenju. Pravda je ipak je morala biti zadovoljena, pa Partizan pod dirigentskom palicom Miroslava Đukića ove sezone ima dobre šasne da dođe čak do osmine finala LE, a nakon toga ko zna, možda i dalje.

Đukić po okončanju ugovora sa crno-belima na kraju te sezone seda na klupu nacionalnog tima Srbija. Kasnije je karijeru najpre nastavio u Belgiji, u ekipi Muskrona, a zatim i u Španiji te Ujedinjenim Arapskim Emiratima odakle se na kraju i vratio u Beograd. Najzapaženije rezultate je napravio sa Valjadolidom koji je uspeo da uvede u Primeru u kojoj kasnije beleži sasvim dobre rezultate sa krajnje prosečnim timom.

Drugi bitan šraf u Partizanovoj mašineriji ove sezone je sportski direktor, Ivica Iliev. Saradnja na relacili Đukić – Iliev se pokazala kao pun pogodak za crno-bele. Upravo je Ivica Iliev i vodio pregovore oko povratka Đukića na klupu Partizana.

Ivica Iliev dolazi na poziciju sportskog direktora Partizana 2015. godine. Na klupi je tada zatekao Ljubinka Drulovića, u tom tenutku drugog trenera na klupi crno-belih od početka takmičarske godine. Krajnje mučna sezona za sve simpatizere Partizana je bila u toku, ogroman bodovni zaostatak iza Crvene zvezde i ispadanje iz grupne faze LE, iako su svi već videli Partizan u šesnaestini finala. Zanimljivo je da Partizan pre Ilieva nije uopšte imao sportskog direktora čak devet meseci. Prethodnik Ilievu na toj poziciji je bio Dragan Ćirić, koji se tu zadržao tek dva meseca. Klub takođe nije imao sportskog direktora ni šest meseci pre nego je Ćirić postavljen na tu poziciju. Upravo nedostatak na toj funkciji se smatra glavnim razlogom za slabu igru ekipe i čestu promenu trenera u sezoni.

Već u prvom prelaznom roku Iliev je počeo da vuče prave poteze. U zimu te 2015/16 sezone u Partizan stižu Everton Luiz, Marko Jovanović i Sedrik Gogua. Mladi Nemanja Mihajlović tada stiče pravo igranja nakon što je morao da pauzira šest meseci posle prelaska iz Rada. Everton i Mihajlović će se vremenom pokazati kao odlična pojačanja na kojima je Partizan na kraju i zaradio, dok se Sedrik Gogua nije najbolje snašao u Srbiji te je ubrzo napustio klub. Treba napomenuti da u to vreme klub napuštaju Stefan Babović, Petar Grbić i mladi Ivan Šaponjić i Nikola Ninković.

Ovaj prelazni rok je mogao biti i još uspešniji, ali tadašnji trener Ivan Tomić, koji je u međuvremenu zamenio Ljubinka Drulovića, je bio protiv povrataka Danka Lazovića, Miroslava Radovića i Nikole Drinčića iako je Iliev imao plan da ukoliko planirana skuplja pojačanja poput Mirka Ivanića i Sejdube Sume na kraju ne budu realizovana ekipu popuni povratnicima.

Partizan do kraja sezone uspeva da osvoji Kup Srbije, ali završava na drugom mestu u Super ligi.

Dosta brojniji su bili dolasci u letnjem prelaznom roku. Nekadašnji sportski direktor, a sada tener Ivan Tomić, se orjentisao na igrače iz domaćeg šampionata. Redom su stizali Đuričković, Radin, Miletić, Marjanović, Stevanović i Ostojić. Međutim, bilo je i zvučnijih dolazaka. Trener Tomić je popustio u slučaju Miroslava Radovića, te on stiže iz Olimpije u kojoj je proveo samo šest meseci. Iliev uvodi novinu u poslovanje Partizana na fudbalskoj pijaci koju uspešno primenjuje i danas, pozajmicu sa pravom otkupa. Upravo na taj način je stigao Marko Janković iz Olimpijakosa. Veliki navijač Partizana i srpski internacionalac sa dosta iskustva širom Evrope, Nikola Đurđić, se takođe odazvao pozivu Ivice Ilieva. Nešto kasnije stiže i Leonardo, jedan od dvojice igrača koji će Partizan voditi do duple krune nepunih godinu dana kasnije.

Tomić nakon četiri poraza na startu nove sezone dobija otkaz i na klupi crno-belih ga nasleđuje Marko Nikolić. Nikoliću je ovo bio drugi mandat u Partizanu. Upravo u saradnji sa Nikolićem, Iliev u smiraj prelaznog roka dovodi još jedno kapitalno pojačanje koje će obeležiti tu sezonu. Crno-beli dres je zadužio Uroš Đurđević.

Ovaj prelazni rok su obeležili i takođe brojni odlasci. Humsku su napustili Živko Živković, Andrija Živković, Saša Lukić, Darko Brašanac, Marko Jovanović, Beko Fofana, Nemanja Petrović, Bojan Šaranov, ali i Miroslav Radović koji je po mnogima prebrzo završio svoj drugi mandat u crno-belom dresu.

Još dok je na klupi bio Ivan Tomić, Partizan je ispao od Zaglebja u kvalifikacijama za LE i tako završio svoje evropsko putovanje za tu sezonu. Crno-beli, sada pod dirigentskom palicom Marka Nikolića, su počevši od sedmog kola Super lige vezali 24 meča bez poraza i tako osvojili titulu koja se već posle 6 kola činila izgubljenom. Golom mladog Nikole Milenkovića u pobedi od 1:0 protiv večitog rivala, Partizan osvaja kup i samim tim još jednu duplu krunu.

Treba pomenuti i zimski prelazni u kome u crno-beli tabor pristiže Kamerunac, Leandre Tavamba, jedan od lidera današnjeg Partizana.

Kraj ove bajkovite sezone doneo je odlazak Nikolića, ali i povratak Miroslava Đukića. Tu počinje saradnja Ilieva i Đukića koja je u startu mnogo obećavala, a vremenom počela i da opravdava nade svih crno-belih pristalica.

Uz promenu na klupi bilo je dosta promena i u igračkom kadru. Pre samih kvalifikacija za evropska takmičenja klub napušta Nikola Milenković. I bez njega Partizan rutinski izbaciju podgoričku Budućnost. Između dva meča protiv Olimpijakosa i Nemanja Mihajlović odlazi iz tabora crno-belih, a nakon mnogo peripetija i Leonardo. Nažalost, u tom dvomeču Partizan biva poražen i eliminisan iz daljih kvalifikacija za najkvalitetnije evropsko fudbalsko takmičenje.

Sudbina se poigrala sa Partizanom i u žrebu za poslednje kolo kvalifikacija za Ligu Evrope, za protivnika crno-belih izvučen je mađarski Videoton, tim koji u datom momentu sa klupe vodi upravo bivši strateg Partizana, Marko Nikolić.

U duelu dva trenera sa potpuno drugačijim vizijama fudbala pobedu je odneo Miroslav Đukić. Partizan je na gostujućem terenu deklasirao Videoton rezultatom 4:0 i tako izborio pravo nastupanja u grupnoj fazi Lige Evrope.

Na kraju kvalifikacija klub napušta i Uroš Đurđević, pa su tako dvojica najefikasnijih igrača Partizana iz prošle sezone u kratkom roku zamenila crno-beli dres dresovima novih klubova.

Svi ti odlasci su stavili Ivicu Ilieva na pravi test, kako nadoknaditi te nedostatke i tim načiniti još moćnijim. Da li je test položen vreme je pokazalo. Pred okršaj sa Budućnošću crno-beli dres zadužuje Danilo Pantić. U pitanju je bio već proveren način poslovanja Ilieva, pozajmica sa pravom otkupa. Uz Pantića stiže i Nemanja R Miletić, do tada igrač belgijskog  Vesterloa. Nedugo zatim, pristiže višegodšnja želja Partizanovog sportskog direktora, Sejduba Suma. Pred drugi meč sa Videotonom Partizan dobija kapitalno pojačanje u povratniku na gol crno-belih, Vladimiru Stojkoviću. Osiguran nastup na evropskoj sceni je Ilievu dao dosta više prostora za manevar pre kraj prelaznog roka. Još jedan bombastičan povratnik je stavio paraf na ugovor sa Partizanom. Zoran Tošić se obavezao na trogodišnju saradnju sa beogradskim crno-belima. Pored njega finiširani su i transferi Ognjena Ožegovića, Nemanje Antonova i iskusnog Milana Mitrovića.

Tim sklopljen u ovom prelaznom roku se u dobrom svetlu pokazao u Evropi. Po remi i pobeda protiv švajcarskog Jang Bojsa i albanskog Skenderbega su bili sasvim dovoljni za prolaz dalje.

U domaćem šampionatu je ipak malo drugačije stanje. Nekoliko kikseva, od kojih posebno bolni na domaćem terenu, je dovelo do toga da Partizan zaostaje 9 bodova iza večitog rivala. S obzirom da je zaostatak na tabeli bio još veći u isto vreme prošle sezone, crno-beli navijači se sa pravom nadaju još jednom preokretu u borbi za titulu.

Minuli prelazni rok je pokazao da je Ivica Iliev potpuno sazreo kao sportski direktor. Nigde se nisu mogle čuti pompezne izjave o takozvanim transfer bombama, koje su ruku na srce bile dosta češće u prethodnim transfer rokovima. Imena su izlazila u javnost tek nekoliko dana pre zvaničnog potpisa, sa izuzetkom Đorđa Ivanovića čiji transfer je bio svojevrsna sapunica zahvaljujući upravi Spartaka. Pored Đorđa, dovedeni su i Slobodan Urošević, Juri Vakulko i zlatni orlić sa Novog Zelanda, Saša Zdjelar. Sva četiri pojačanja su mladi igrači puni potencijala koji bi trebali biti stubovi novog Partizana u budućnosti zajedno sa produktima omladinske škole poput Armina Đerleka, koje Đukić ima nameru da forsira u prvom timu.

Što se Miroslava Đukića tiče kao trenera, dokazao je da je igranje u Evropi, protiv kvalitetnih timova, itekako moguće za klubove iz Srbije. Takođe, ono što je u više navrata ponovio, Đukić je spreman da celokupni srpski fudbal kroz Partizan unapredi. Na kraju krajeva, akvizicije iz ovog prelaznog roka su to i dokazale.

Ukoliko bi mu bilo dato dovoljno vremena i resursa, tandem Đukić – Iliev bi mogao biti pokretačka snaga jednog boljeg Partizana. Dosta kockica mora da se poklopi za tako nešto, ali najpre sami navijači moraju da se izdignu iznad blata u kome je danas srpski fudbal i realno sagledaju trenutnu situaciju. Kao jedan od vodećih proizvođača mladih igrača, Partizan mora, i što je još važnije, može mnogo bolje rezultate da ostvaruje u Evropi. Odličan utisak se ostavlja u Ligi Evrope, a pred klubom je obaveza da se narednih sezona u istom maniru nastavi i u Ligi šampiona. Domaće prvenstvo je, bar trenutno, sredstvo za manje klubove od Partizana pomoću koga leče svoje komplekse.

I ne zaboravite, MI SMO PARTIZAN!