OBRIGADO, LUIZ!

Malo je fudbalera, a još manje ljudi kao što je on, a koje smo u ovoj deceniji imali prilike da gledamo u svetom dresu crno-bele boje. Everton Luiz je kao stranac postavio svima domaći zadatak kako igrač Partizana treba da izgleda na svakom pedlju terena. A Evertona je bilo na svakom. Everton nije dao na saigrače. Everton nije dao na sebe. Everton nije dao na Partizan.

Zato njegov odlazak moramo da ispratimo uz duboko poštovanje i svest da će dugo biti pamćen, kao i da se obavežemo da će karakter ovog Brazilca, mada će on biti daleko od Humske ulice, ostati i postati konstanta, nužnost i nivo koji ne smemo gubiti kako bi i njegovi naslednici dostojno predstavljali veliki klub.

A nije uvek bilo lako. Ovaj momak je od početka pokazao požrtvovanost, duh otpora koji obeležava istoriju našeg kluba. Ali sve to, baš kao i u njegovom slučaju, nije bilo bez posledica. Da je na drugoj strani brda, Everton bi postao umetnik, ovako je proglašen za siledžiju. Od istih koji su ga svojim povicima nagnali na suze, prikazavši još jednom razliku između crno-belog i nekih drugih svetova, između toga da je i naše „siledžijstvo” veće i ljudskije od njihovog „gospodstva”.

A od tog momka dobili smo sve ono što smo oduvek želeli, možda uvek pre i više od domaćih, naših sportista koji bi valjda morali ove boje osećati bliskim, srodnim, ličnim. Naš Everton Luiz Gimaraes Bilher pokazao nam je da to uvek ne mora biti slučaj. Često više nego kod nekog „našeg”, kod njega smo videli Partizanstvo, u njemu smo videli naše legende. Rođen u Porto Alegreu, ne u Zemunelu, daleko od doma našao je dom. Mnogo više od mnogih naših, postao je naš, momak čije su srce, snaga i odnos prema svetinji postali uzor.

Ovih dana opraštamo se od ovog momka, s apsolutnom sigurnošću i verom da će se naša priča nastaviti. Da li na terenu ili blizu njega, Everton na Apenine odnosi parče Humske, baš kao što je naš utisak da s njim novi dom dobija i deo Partizana, onog junačkog, veličanstvenog dela zbog kog smo ga zavoleli.

Zato zavolesmo i njega, momka koji nikada nije rekao da ne može, da nije spreman, da ne želi. Nikada nije ni postavljao dilemu, jednostavno je na prvu liniju leteo prvi, čekao svoju priliku da pobedi protivnika, da svoj mentalitet lidera, pobednika i neustrašivog borca iskaže u sportskoj areni. Njemu je bilo svejedno, kao što ponekad nije nama, kadkad lenjim i zahtevnim navijačima, on je uvek samo ginuo za Partizan. Bio je isti i pred 200 i pred 20 000, na terenu nikad nije ostavio ni kap sebe, iako je u ove dve godine na travi JNA ostavio neizbrisiv trag.

U periodu velikih turbulencija mogli smo primetiti samo nekoliko konstanti, među kojima se neizostavno nalazilo to ime. Znali smo da, šta god bilo, on je tu. Koliko god ne bude išlo, on će uvek dati maksimum. Nije dobro, ali on gura ekipu, on grize, on ne odustaje i on ide dalje bez obzira na težinu prepreke. On je i u najtežim vremenima nada, da još sija sunce iznad Humske ulice i da diskretni heroji nisu ostali zatočeni u nekom davnom vremenu. Da će biti bolje i da podseti na filozofiju koju u ovim godinama često zaboravljqmo – ako ne mogu da pobede danas, neka pobede drugi put, treba samo još više voleti Partizan.

http://static.mondo.rs/Picture/589544/jpeg/20160416mmEverto07.JPG

Sećate li se sezone bez Evrope? Bombe koja je u 95-tom pukla toliko glasno da je utihnula protivničko slavlje, toliko sjajna da je odškrinula vrata svetlosti u jednoj sezoni tame. To je Everton.

Ili duple krune koja je usledila, derbija koji su zalečili sve skorašnje rane, jedinstva i zajedništva koje je izbrisalo sve frakcije, struje, interese i pokazalo moć kluba koji ujedinjen može pobediti i jednu državu? Heroja koji je „zaključao” protivnika i bacio ključeve, igrača koji nije posustajao ni pored krvi, bola, ponekad i suza. Dvadesetpetice koja je branila svaki milimetar Partizana. To je Everton.

Sigurno se sećate istorijskog proleća, sna koji nastavljamo sanjati i bez njega, ali sna u kojem su njegove niti duboko protkane, baš kao i njegov sitan vez protiv Videotona, Bojsa, Skenderbega… Znamo to ime.

Nemoj da osetiš nimalo sumnje niti strepnje, dragi brazilski brate, nećemo te zaboraviti, već ćemo te UVEK i iznova, svakog dana pamtiti, sve tvoje doktorske partije prepričavati i priželjkivati da se vidimo ponovo u nekoj novoj priči, jer, kao što si sam rekao, veza koju smo stvorili neraskidiva je i na drugom kraju sveta.

Pamtićemo jer kad su drugi odlazili, ti si ostao. Kad su drugi odustajali, ti si verovao. Kad su drugi padali, ti si stajao. Ti si primer, urbana legenda i bajka o klubu kakav smo oduvek želeli, onom u kom ti imaš sigurno mesto u startnoj postavi.

Želimo ti svu sreću ovog sveta, baš koliko si je doneo i nama, želimo ti nove duple krune i nova proleća, iako znamo da nijedno nikada neće biti kao ovo. Ali ne brini, jer znamo i mi, znaš i ti, da ćemo se na JNA ponovo sastati!

http://hotsport.rs/wp-content/uploads/2018/01/PARTIZAN-ZVEZDA_02-800x565.jpg

A nama ostaje da bez tebe, bar neko vreme, nastavimo tvoj put i borimo se da se iz tog sna nikada ne probudimo, da i posle tebe neki novi klinci ili ljudi budu dostojni zaostavštine koju si ovom dresu poklonio. Partizan će uvek ostati na istoj adresi, a ova zemlja i ovaj grad tvoj drugi porodični kutak.

I zato nemoj brinuti za nas, srećno, ali ne i zbogom, već samo jedno veliko – OBRIGADO, LUIZ!