SEZONE 1992-1995: EVROPSKI ŠAMPION U OKOVIMA SANKCIJA

Kada je Rafael Đofreza ubacio svoju čuvenu frljoku na desetak sekundi pre kraja finala Evrolige, otrčao sam u svoju sobu u suzama, zabio glavu pod jastuk i počeo da plačem od muke. Kada je petnaestak sekundi kasnije moj otac uleteo u sobu i sa suzama u očima počeo da me ubeđuje da smo pobedili, nisam mu verovao skoro ceo minut. A onda sam nastavio da plačem zajedno sa ocem, ali od sreće, dok je majka kolutala očima i u sebi se verovatno debelo nervirala.

Sutradan, kada sam sav pun sebe konačno počeo da vraćam navijačima „stuba srbstva“ za sva zafrkavanja tokom prethodnih godinu i po dana, skontao sam da nisam bio jedini klinac koji antologijsku Đorđevićevu trojku nije bio video uživo, naprotiv, retko ko od nas je i odgledao tih poslednjih osam sekundi. No, pošto je o našem najvećem klupskom košarkaškom uspehu već toliko toga napisano, ovog puta podsetićemo se onoga što je bilo posle.

Svako od nas kada je bio mali doživeo da ga stariji dečaci nekom prilikom isteraju sa košarkaškog ili fudbalskog igrališta i to je doživljavao kao nepravdu protiv koje nije mogao ništa. Upravo u takvoj situaciji našla se ondašnja Jugoslavija sredinom 1992. godine. Zahvaljujući „mudroj politici“ naših vođa i nerazumevanju problematike raspada bivše SFRJ, 30 maja 1992. godine Savet bezbednosti UN izglasao je ondašnjoj novoproglašenoj Saveznoj Republici Jugoslaviji dušmansku izolaciju kakva nije bila zabeležena u istoriji čovečanstva. Prekid svih mogućih međudržavnih i međuljudskih kontakta obuhvatao je i sportska nadmetanja… Sjajna fudbalska reprezentacija je bukvalno dan pred početak prvenstva Evrope sa istog grubo oterana. Poniženje je doživeo i olimpijski tim, prinuđen da u Barselonu ode bez ekipnih sportova, da se nadmeće pod olimpijskom zastavom i da ne učestvuje u svečanom defileu otvaranja igara. Ipak, kada se bolje razmisli, najveću nepravdu doživeo je KK Partizan. Svi se uvek sete da smo u sezoni 1991/92 uzeli Evroligu tako što smo sve sem jedne utakmice odigrali u gostima i sa prosekom ekipe od dvadesetak godina. Ali, malo ko će se setiti detalja da je nakon svih tih muka KKP bio verovatno jedini klub koji je bio prvak Evrope u cenjenom sportu kome je jednim potezom pera bilo oduzeto pravo da brani titulu koju je prethodno bio osvojio na najpošteniji mogući način. Titulu koja je mogla da znači i jače brendiranje kluba, nove sponzorske ugovore, igranje na čuvenom Mc Donalds turniru protiv Čikago Bulsa (Džordana i Pipena)…

Umesto toga, valjalo se nadmetati u domaćim okvirima, sada dodatno suženim i smanjenog kvaliteta, s obzirom da je bilo jasno da se u predstojećoj sezoni neće takmičiti timovi iz Bosne i Makedonije (fakat je da su u polufinalu prethodnog plej ofa igrali tuzlanska Sloboda i skopski Rabotnički dovoljno govori da je i to bio udar na kvalitet lige). I pre kraja prethodne sezone nagađalo se da će najbolji bekovski par Evrope u tom momentu napustiti KKP, a kada su uvedene sankcije, postalo je jasno da je njihov ostanak samo pusta želja i obojica su se zaputila u Italiju. Ivo Nakić je herojski izdržao da celu 1991/92, u vreme najgoreg građanskog rata bude „na pogrešnoj strani“, to mu se isplatilo jer je osvojio titulu prvaka Evrope, ali bilo je iluzorno očekivati da će on u onakvoj situaciji ostati u Beogradu, pa se on vratio u Cibonu iz koje je ponikao. Veteran Dragiša Šarić je shvatio da će teško moći da parira mladim nadama koje su nadolazile i otišao je u pančevački Profikolor. Ipak, kao pojačanja dovedena su dvojica najkvalitetnijih igrača koji su hteli da igraju u sankcijama okovanom prvaku Evrope, plejmejker Gavrilo Pajović iz sarajevske Bosne i najbolji strelac ligaškog dela prethodne sezone Slađan Stojković iz tuzlanske Slobode Dite. Po čačansko-kraljevačkoj vezi u KKP je stigao centar Milan Goljović, a sa kaljenja je vraćen junior Miroslav Berić. I pre samog početka lige bilo je jasno da će jedini konkurent za titulu biti večiti rival, koji je za razliku od nas bio sačuvao gotovo sve igrače iz prethodne sezone, dok su manji klubovi sa nestrpljenjem čekali da večitima skinu skalp. Zbog sankcija niko nije bio opterećen evropskim kalendarom, pa je liga produžena u odnosu na ranije. Nakon redovna 24 kola (u ligu je naknadno kao trinaesti tim uguran banjalučki Borac), liga se delila na prvih šest ekipa koje su igrale tzv. plavu ligu još jednom dvokružnim sistemom svako sa svakim (dakle još deset kola!), pa se tek onda igrao plej-of, što je bio pokušaj da se učestalijim igranjem najboljih dobije na kvalitetu i uzbuđenjima.

Nova sezona 1992-93 za KKP je počela dobro. U kvalifikacijama za F4 domaćeg kupa ostvarene su lagane pobede i potvrđen plasman u završnicu ovog takmičenja. Prvi deo sezone išao je po planu, zabeleženo je sedam uzastopnih pobeda, uglavnom velikom razlikom i večitom rivalu smo odmakli već tri pobede. Uz snažnu centarsku liniju svoje šanse su koristili i Lončar, Berić i Stojković i delovalo je da je ekipa na nivou one iz prethodne godine. A onda se nešto dogodilo, u narednih pet kola usledila su tri kiksa protiv Sloge, Ive i Profikolora i pred prvi prvenstveni derbi te sezone prednost na tabeli bila je olako proćerdana. Prvu duel Partizana i Zvezde obeležio je bekovski revolveraški obračun. Kod nas, Lončar je pogotovu u prvom poluvremenu sipao poen za poenom, ubacio čak šest trojki i na kraju se zaustavio na cifri od 26. Međutim, Neša Baksuz je u crveno-belom dresu bio bukvalno nezaustavljiv i utrpao nam je 35 poena. Dok su naši kolektivnom igrom na poluvremenu vodili sa 49-35, cigani u drugom igraju mnogo angažovanije, Iliću se pridružuju i Saša Obradović i Aleksandar Trifunović, za nekih desetak minuta naša razlika se istopila, ušlo se u neizvesnu završnicu u kojoj su protivnici bili pribraniji i na kraju slavili pobedu od 88-85, za preuzimanje čela tabele. Na „polusezoni“ prvog dela lige KKP opet ređa seriju od 11 pobeda i u poslednjem kolu derbi pred našim navijačima odlučivao je ko će preuzeti čelo tabele. Naši bolje otvaraju meč i vode sa 9-2, pa sa 23-15, ali Zvezda zahvaljujući raspoloženom Iliću koga niko od naših bekova nije mogao da sačuva (ubacio nam 28 poena za 20 minuta, a na kraju je stigao do 42) polako hvata priključak i na odmor se odlazi sa 45-45. Odmah na početku poluvremena naši igraju stegnuto i cigani prelaze u vođstvo, koje Lončar neutrališe sa dve vezane trojke. Celo poluvreme prolazi u rezultatskoj klackalici, naši nekako zaustavljaju Ilića, ali sada kreće da nas puni Saša Obradović, kod nas se igra kolektivno, Stojković i Koprivica prednjače, da bi u finišu bila viđena prava drama, Koprivica iz sendviča pogađa za minimalno vođstvo naših 82-81 na četrdesetak sekundi pre kraja, ali Saša Obradović ubacuje trojku. Dragutinović maši čisto polaganje, ali loptu hvata Stevanović i daje oba bacanja. U preostalih desetak sekundi lopta stiže do Dejana Tomaševića kome se steže ruka, potpuno neometan maši polaganje sa svega dva metra udaljenosti od našeg koša i rezultat u regularnom delu glasi 85-85. U produžetku nova neizvesnost, Zvezda vodi 94-91 na pola minuta pre kraja, Tomašević maši dodatno slobodno bacanje. Dragutinović pogađa oba bacanja. Trifunović maši prvo bacanje 1 za 1, naši hvataju loptu i kreću u poslednji napada na dvadesetak sekundi pre kraja. Ilić faulira Berića, Mića pogađa prvo bacanje, drugo maši, ali loptu hvata Koprivica, Mića ide na ulaz koji blokira Zoran Jovanović, lopta se odbija u ruke Aleksandru Trifunoviću, koji negde sa tri četvrtine terena šutira, a lopta nažalost bez koske završava u našem košu za poraz od 94-97 i drugo mesto nakon prvog dela lige. U „plavoj ligi“ naredni derbi igran je već nakon dve nedelje, a da stvar bude gora, u međuvremenu se razboleo Mića Berić i nije bio u sastavu. Treći put te godine viđen je sličan scenario. Naši odlično kreću, vode sa 27-18, ali ubitačni bekovski ciganski duo Ilić-Obradović nas nemilice puni. Na odmor se odlazi sa prednošću KKP od 43-40, ali ni to nije bilo dovoljno da se povežu redovi. Cigani nastavljaju sa dobrom igrom i prelaze u vođstvo od desetak poena razlike, naši nekako hvataju priključak, ali na tri minuta pre kraja najpre Slađan Stojković potpuno neometan maši šut za tri pri rezultatu 72-79, a malo kasnije meč je definitivno prelomljen tako što Koprivica dobija ličnu i tehničku, Ilić pogađa sva četiri bacanja i trojku, za konačnih 78-93 za Zvezdu.

To nikako nije bila dobra uvertira za završni turnir košarkaškog kupa koji se te godine igrao u Sremskoj Mitrovici. U polufinalu je razmontiran čačanski Borac sa 103-85, da bi se za trofej nadmetali sa ekipom OKK Beograda. Iako su tu ekipu činili iskusni igrači, na osnovu dve ubedljive pobede u ligaškom delu takmičnjenja očekivalo se da će KKP lagano osvojiti trofej kupa. No, ponovilo se isto što i u duelima sa Zvezdom te sezone. Nakon našeg vođstva u prvih deset minuta protivnik okreće rezultat i na poluvreme se odlazi sa 49-40 za plave, koji drže vođstvo do nekog 30. minuta. Tada kreće igra u serijama od po desetak poena na obe strane, naši vode sa 78-77, ali u dramatičnoj završnici ne uspevaju da prelome i nakon 81-81 utakmica ulazi u produžetke. U njima Zoran Radović briljira, vraća nam za ranije dugove, OKK zahvaljujući penal završnici i totalnoj nervozi naših slavi ubedljivu pobedu od 104-91. Od iste ekipe nešto kasnije pretrpljen je još jedan poraz u ligi (i to košem u poslednjoj sekundi), pa je postalo jasno da će prva pozicija pred plej-of biti teško dostižna, bez obzira na ishod poslednjeg ligaškog derbija te sezone. Skidanje bremena favorita godilo je psihički labilnoj ekipi, koja je konačno u jedan derbi ušla rasterećeno. U lepršavoj igri na obe strane prednost je u prvom poluvremenu često prelazila sa jedne na drugu stranu, ali naši se pred sam kraj poluvremena zahvaljujući odličnoj igri Lončara odlepljuju na 43-34, da bi se poluvreme završilo našim vođstvom od 47-42. Zvezda kreće angažovanije u drugom, okreću na 56-51, ali tada na jednoj strani Dragutinović i Berić konačno uspevaju da zatvore Ilića, Stevanović da nadskače Zorana Jovanovića, a Slađan Stojković da napokon odigra kako treba. Naši prave seriju 10-2, igraju sve sigurnije i prednost raste sve do konačnih 84-72, za prvu pobedu u derbiju te sezone. Iako je Zvezda sledeće kolo kiksnula protiv Spartaka, naš poraz u Pančevu od Profikolora razvejao je i teorijske šanse o pomaku sa drugog mesta pred plej-of.

U polufinalnim mečevima bez većih problema savladan je subotički Spartak i po očekivanju u finalu nas je čekala Zvezda. Znam da ponavljanje iste priče postaje naporno, ali prvi meč je nalikovao na ranije koje je Zvezda dobijala. Naši vode veći deo prvog poluvremena, Dragutinović čuva Ilića, a Lončar rešeta trojkama, prednosti ide i do +9, ali onda u poslednjem minutu Trifunović i Vidačić vezuju dve trojke i na odmor se ide minimalnom prednošću od 42-41. U drugom poluvremenu nervoza na obe strane, naši se ponovo odlepljuju, ali po običaju proćerdavaju olako razliku, Ljuba Vidačić prodorom na minut pre kraja ipak odlepljuje Zvezdu na +4, za poraz od minimalnih 87-89. U drugom meču naši prikazuju najbolji igru te sezone u derbijima, Lončar trpa još jače (završio meč sa 30 poena), Stevanović i Koprivica zatvaraju reket i par minuta pre kraja poluvremena KKP već vodi sa +18. Za razliku od ranijih mečeva, naši igraju na visokom nivou u odbrani, a ciganske vedete Ilić, Obradović i Trifunović soliraju i maše, i meč se opušteno privodi kraju, tako da Tomaševićeva trojka sa pola terena (da, taj čovek je tada itekako umeo da pogađa sa poludistance i distance!) na kraju nije promenila ništa u konačnom ishodu i sasvim zasluženoj pobedi od 82-67 i „brejku“, s obzirom da je Partizan u naredna dva meča bio formalni domaćin. U prepunom Pioniru valjda po prvi put te sezone Zvezda od samog starta kreće da nas puni i konstantno vodi ceo meč, crno-beli sada slabije čuvaju Ilića (ubacio nam 33), ali kod naših sem odličnog Lončara i Koprivice niko nije bio na nivou tako važnog meča, najviše smo uspevali da priđemo do -5 i Zvezda pobedom od 83-77 dolazi nadomak titule. U četvrtoj utakmici Partizan vodi sa 13-6, Zvezda preokreće i u prvim minutima drugog poluvremena vodi sa 45-33. Tada najiskusniji trio Dragutinović-Lončar-Stevanović uzima stvari u svoje ruke, serijom poena posle par minuta na semaforu je stajalo 51-51. Još jednom se ulazi u nezivesnu završnicu, devet sekundi pre kraja Trifunović ubacuje oba bacanja i poravnava rezultat, Dragutinović u punom gasu pretrčava ceo teren, asistira slobodnom Stragiju, koji sa poludistance pogađa u poslednjoj sekundi za minimalnu, ali majstorice vrednu pobedu od 70-68. Uspeh ili totalni krah sezone sveo se na 40 minuta. Željko Obradović je pokušao da iznenadi protivnika tako što je na teren poslao i Stevanovića i Koprivicu i Rebraču istovremeno, insistirajući na spuštanju lopte. Slađan Stojković se razbudio i držao nas u prvom poluvremenu, ali sada nedostaje šuterski učinak Lončara i Dragutinovića. Igraju se jake odbrane sa malo poena, naši ipak na poluvremenu vode sa 38-35, drže prednost do sredine poluvremena, ali onda par promašaja i dve uzastopne greške Pajovića i Stojkovića od 44-41 okreću rezultat na 46-51. Pajović pravi novu glupost baš u momentu kada smo počeli da ih stižemo, omogućava Iliću 3+1, Zvezda se odlepljuje na +8 na neka tri minuta pre kraja, nervoza se uvlači u naše redove i nažalost postaje jasno da cigani posle 22 godine postaju prvaci (meč se završava porazom 64-72), a da od naše prethodne triple krune nije ostalo ništa.

Nova sezona donela je nove promene. Svesni činjenice da se sankcijama nije nazirao kraj i da će i dalje igrati isključivo domaća takmičenja, uprava se rešila na radikalnije rezove. Željko Obradović je napustio kormilo KKP, a za novog trenera postavljen je Željko „Struja“ Lukajić, tada mlad, perspektivan i ambiciozan stručnjak. Tim su napustili Vlada Dragutinović i Slaviša Koprivica, a iz istog su odstranjena sva promašena očekivanja iz prošle sezone (Pajović, Stojković, Ivanović, Goljović), ekipa je totalno podmlađena tako što su joj priključeni juniorski reprezentativci Nenad Čanak, Aleksandar Glintić, Aleksandar Čubrilo i sa pozajmice vraćeni Haris Brkić. Ipak, da ovaj dečiji vrtić ne bi bio samo skup golobradih juniora, na najkritičnijem mestu plejmejkera doveden je iskusni reprezentativac Zoran Sretenović. Očekivalo se da će to biti dovoljno, jer je i Zvezda bila oslabljena odlascima Ilića, Obradovića i Jovanovića, a drugi koliko god da su se pojačavali znalo se da neće imati većih šansi.

Uvertira prvenstva bila je kakva se samo poželeti može. U sklopu priprema u Atini, Zvezda je lako savladana sa 77-66. Desetak dana kasnije, u sklopu akcije „3D na 3K“ večiti rival je opet savladan sa 71-61, a pokazalo se da će Rebrača i Brkić biti veliki apgrejd u odnosu na prethodnu sezonu. Ipak, u domaćem prvenstvu zabeležena su dva poraza od Ive i Spartaka, tako da je posle sedam kola čak pet ekipa imalo identičan skor od 5-2, što je svedočilo o tome da se trebalo paziti potencijalnih „mina“. Prvi derbi igrao se u prohladnom Pioniru sredinom novembra 1993 i doneo je sigurnu pobedu KKP od 81-67, koja nijednog trenutka nije bila dovedena u pitanje, kolektivnom igrom sa jedne strane Sretenovića, Berića i Brkića, i Rebrače ispod koša, za konačno odlepljivanje na prvom mestu ligaške tabele. Do narednog derbija u 21. prvenstvenom kolu tri meseca kasnije, naši nisu izgubili nijednu prvenstvenu utakmicu. Prvo poluvreme protiče u znaku Saše Obradovića (koji se vratio među staro jato), koga Sretenović ne uspeva da čuva, pa Zvezda polovinom poluvremena ide na +9, međutim naši uspevaju da smanje, Berić pogađa trojku za vođstvo na poluvremenu od 38-36. Zvezda opet vodi početkom drugog poluvremena, naši stižu i prelaze u konstantno vođstvo od par poena razlike, a Stevanović je bio toliko dobar da je čak zabeležio i trojku. Minut pre kraja Trifunović trojkom smanjuje prednost na svega 69-68, ali naši su znatno staloženiji u penal završnici i meč privode kraju pobedom od 74-70. U „plavoj ligi“ sledeći derbi odigran je već posle dve nedelje. U napetom meču do završnih sedam minuta nijedna ekipa nije uspela da se odvoji više od par poena. Tada Stevanović, Lončar i Berić prave seriju koševa, i Zvezdino vođstvo od 61-62 okreću u prvu osetniju prednost od 72-64. Koncentracija ipak popušta, Zvezda polako smanjuje, a Saša Obradović sa penala uspeva da izjednači na dvadesetak sekundi pre kraja. Devet sekundi pre kraja Sretenović upošljava Rebraču koji realizuje 2+1 i rešava utakmicu koja se završava novom pobedom 83-80. Serija od 18 vezanih prvenstvenih pobeda prekinuta je u narednom kolu porazom od Profikolora, zatim još jednim kiksom protiv Spartaka, ali već tada bilo jasno da će ovoga puta Partizan imati prednost domaćinstva u plej-ofu, s obzirom da je Zvezdi dalje bežao dve pobede.

Kup vikend igran je u Novom Sadu početkom marta. U polufinalu je uz malo muke savladana šabačka Iva sa 85-80, da bi finale donelo novi derbi. Pred 10.000 ljudi u Spensu nije počelo baš najbolje, jer je posle nepunog minuta Rebrača zbog lakše povrede morao da izađe, a Lukajić u vatru šalje golobradog Drobnjaka koji odmah koristi šansu sa nekoliko poena. Igra se koš za koš na obe strane sa brzim napadima, iako naši vode sa 30-24 uz dobru igru Lončara, rezultat je na poluvremenu bio 49-47 za Partizan. Na početku drugog poluvremena serijom 7-0 (poeni Lončara, Sretenovića i Stevanovića) prednost KKP već postaje osetnija, ali cigani ipak okreću na 67-68. Novom serijom 9-0 naši se ponovo odvajaju, cigani prilaze, pa sledi novo odlepljivanje 82-73. Brkić na 49 sekundi do kraja ubacuje dva bacanja za 101-91 i čini se da je ishod rešen. Međutim Ljuba Vidačić iz agonije pogađa trojku, Sretenović maši prvo bacanje 1 za 1, Obradović pogađa oba bacanja na drugoj strani, dok Sretenović prilikom izvođenja loptu baca u aut, Berić neiskusno faulira Obradovića koji opet pogađa oba slobodna, i Zvezda prilazi na svega 101-98 za samo petnaestak sekundi. Sretenović opet maši prvo bacanje, Milutinović pogađa na drugoj strani. Ostalo je još desetak sekundi, Sretenović i treći put maši prvo bacanje, ali skače Stevanović i rve se za loptu sa Kaličaninom. Na podbacivanju za mrtvu loptu Stragi uspeva da je odbaci do Šilobada, koji je daje Sretenoviću. Na pet sekundi do kraja Sreta konačno vezuje dva slobodna, za konačnih 104-102 i posle velike muke osvojen četvrti trofej kupa. Emotivna ispražnjenost se osetila u nastavku prvenstva, gde je vezan treći uzastopni poraz od Ive (posle dva produžetka), ali je uz još dve vezane pobede poslednji ligaški derbi nije odlučivao ni o čemu, sem prestižu. Uobičajena napetost i nervoza ovoga puta je eskalirala međusobnom tučom Lončara i Obradovića koji su dobili isključenja u prvom pluvremenu. Haris je odigrao maestralno i ubacio 30 poena, naši su vodili veći deo meča i minut pre kraja poveli sa 88-79, a onda je po običaju usledio raspad sistema koji opet nije bio kažnjen od strane protivnika. Trifunović je na 89-87 dva puta u poslednjih pet sekundi promašio po jedno bacanje, Stevanović je bacio loptu visoko u vazduh za novu pobedu te sezone. Računajući i prijateljske utakmice, to je bila sedma pobeda KKP u derbijima te sezone, peta zvanična, četvrta prvenstvena, treća u neizvesnim završnicama te sezone… ne čini li vam se da je ovakav ishod dotadašnjeg dela te sezone jednostavno bio isuviše perfektan da bi sve to na kraju izašlo na dobro?

Nakon skora od 27-5 u ligaškom delu takmičenja krenuo je i plej-of, sada još dodatno proširen igranjem četvrtfinala i povećanjem broja zahtevanih pobeda za prolaz dalje (u polufinalu sa dva na tri, a u finalu sa tri na četiri pobede). Kraljevačka Sloga, tada pod imenom Bobanik, je lagano eliminisana u četvrtinalu, pančevački Profikolor takođe sa 3-0 i u finalu se ponovo po očekivanju trebalo sastati sa večitim rivalom. A onda je usledila jedna možda ne najtragičnija, ali svakako jedna od meni najbolnijih epizoda u istoriji KKP. Ni do dan danas mi nije jasno šta se dešavalo u tih desetak majskih dana, da li je naše stigao umor i zasićenje, da li su usled iscepkanosti termina ispali iz takmičarskog ritma, da li su totalno podcenili protivnika i nisu izdržali breme velikih favorita, da li su cigani igrali na nekim stimulativnim sredstvima (na dresovima su tada reklamirali neke pilule za poboljšanje potencije), da li se kolo sreće jednostavno okrenulo na drugu stranu… Tek, prva utakmica finalne serije ni najmanje nije ličila na neke prethodne. Zvezda od samog početka kreće silovito i agresivno, naši igraju malodušno i nepovezano i pred sam kraj prvog poluvremena poluvremena već gubimo sa neverovatnih 21-41! Iako naši smanjuju, čak i spuštaju razliku do 58-65, Stevanović u tom jedinom našem naletu na nekih sedam-osam minuta do kraja lomi tablu zakucavanjem, dobija tehničku, cigani se opet odlepljuju na dvocifrenu razliku i rutiniraju nas sa 64-77. Šok od koga se nismo oporavili ni sutradan kada je igran drugi meč, gotovo sličan prvom. U prvom poluvremenu smo se još nekako i držali soliranjem Lončara (ubacio 33 poena na utakmici), ali kada su ga zatvorili, u drugom je usledio totalni raspad sistema. Izvesni Mileta Lisica (koji je po sopstevenom priznanju svega tri godine ranije počeo da se aktivno bavi košarkom da ne bi ostao drvoseča u brdima iznad Priboja) održao je čas košarke osvajačima Evrolige Rebrači i Stevanoviću, a Vidačić je nemilice zatrpavao naš koš za novi ubedljivi poraz od 85-99. Nastavak finalne serije doneo je novo pobijanje zakona verovatnoće, jer je to bila nova repriza prethodne dve utakmice, loše do očaja (ništa nije vredela prednost od desetak poena napravljena u prvih nekoliko minuta meča), dočim Zvezda igra kao u transu, Obradović sipa pet trojki, a Lisica sada dodatno potpomognut Gilićem opet razvaljuje naše centre, tako da je na kraju pukla i stotka, 88-103.

Pomenuta teorija verovatnoće uvek postoji i kaže da nikada nije gotovo dok nije gotovo. U praksi to izgleda drugačije i činjenica je da u verovatno gotovo hiljadu do sada odigranih duela u NBA plej-of završnicama niko nikada nije uspeo da nakon 0-3 veže četiri uzastopne pobede i potpuno preokrene seriju. Valjda i sami svesni da su čitavu sezonu upropastili u prethodnih osam dana, naši su u četvrtu utakmicu ušli bez ikakve presije i otpisani od svih. To je dalo nekog rezultata, crno-beli mnogo borbenije ulaze u meč, na par minuta pre kraja prvog poluvremena vode sa 30-23, da bi ponovo usledio pad koncentracije i prednost na poluvremenu iznosila svega pola koša (34-33). U drugom naši zahvaljujući odličnoj igri Miće Berića postepeno grade prednost koja raste do 64-52, cigani uspevaju da priđu, ali Sretenović i Lončar vezuju nekoliko pogodaka i ponovo nas odlepljuju na desetak poena razlike, za mirnu završnicu i prvu pobedu u seriji od 78-69. Zvezda u petoj utakmici dobro kreće, vode sa 8-2, zatim i sa 34-24, Lisica ponovo dominira pod koševima i na poluvreme se odlazi rezultatom 43-36 za Zvezdu. Trifunović vezuje dve trojke, a kada je to učinio i Lisica, prednost domaćina je podignuta na 59-49 sredinom drugog poluvremena i delovalo je da je sve rešeno. Međutim, naši ne misle tako, za tri minuta prave novu seriju poena od 11-0, i rezultat se okreće na 60-59 za naše. Timovi se smenjuju u minimalnom vođstvu do pred sama kraj meča, u poslednja dva minuta ulazi se sa našom prednošću od 76-73, ali naši olako primaju koševe i maše bacanja 1 za 1, tako da Zvezda okreće na 77-79 na pola minuta do kraja. Lončar poravnava na 79-79, a Saša Obradović na pet sekundi do kraja odlazi na liniju bacanja. On pogađa samo prvo, posle promašaja loptu uzima Stevanović koji je dodaje Lončaru koji trči okružen dvojicom protivničkih igrača i iz teške pozicije izbacuje loptu sa trojke koja ima pravac, ali nema dovoljno snage, maši ceo koš i to je bio tužan kraj finalne serije.

Ceh za ovaj neverovatan neuspeh direktno je platio Lukajić koji je napustio trenersku klupu, a zamenio ga je iskusni Bora Džaković. Od igračkog kadra klub je napustio jedino Zoran Sretenović (koji je imao jednogodišnji ugovor), dok su kao pojačanja dovedeni iskusni plej Dragan Ristanović iz Sloge i stameni centar Nikola Bulatović iz Profikolora. Glavni rival je iz prelaznog roka izašao osetno oslabljen, jer su ih napustili Saša Obradović, Mileta Lisica i Rade Milutinović, ali se na košarkašoj mapi Jugoslavije pojavio novi ozbiljan protivnik. „Ugledni biznismen“ Dušan Borovica (ko hoće, može da gugla o liku i delu ovog čoveka, ovde se ipak radi o košarci) nakon nesporazuma koje je imao u Šapcu rešio je da prestane da bude mecena KK Iva i da napravi svoj lični klub koji će se zvati isključivo po njemu. Za sedište „franšize“ odabrao je Rumu, za klupsku boju žute dresove (nalik na splitsku Jugoplastiku) a za velike pare sastavio je zaista iskusan i moćan tim, za koji su nastupali naši igrači iz prethodne dve sezone Sretenović, Stojković i Dragutinović, bivši zvezdaši Lisica i Rade Milutinović i iskusni JUBA igrači poput Ljubisava Lukovića i Damira Pokrajca. Pred sezonu 1994/95, KSJ je promenio sistem takmičenja i proširio ligu na čak 32 tima, koja su u prvom delu bila podeljena u četiri grupe od po osam ekipa, nakon čega bi se formirala nova Superliga sa osam najboljih timova, pa se tek onda igrao plej-of. Iako je takav sistem imao svojih prednosti, biće dovoljno samo napomenuti da je KKP od 14 utakmica u konkurenciji Lovćena, Fagara Kosovo Polje, Mladosti Zemun i sličnih ekipa ostvario 14 pobeda sa prosečnom razlikom od dvedesetak poena, Poslednji meseci 1994. godine doneli su i skidanje sportskih sankcija, a Berić, Lončar, Stevanović i Rebrača bili su članovi reprezentacije koja je odigrala svoje prve „poluzvanične“ mečeve, osvajajući Realov božićni turnir u Madridu.

Prava košarkaška uzbuđenja usledila su tek nakon novogodišnjih praznika. U prvom kolu Superlige doživljen je i prvi poraz te sezone, u Subotici je Spartak pobedio zahvljujući poenu Koturovića u poslednjoj sekundi meča. Bez većih problema savladani su Ibon, Proleter i Vojvodina (meč je ostao upamćen po sjajnoj partiji Rebarceta koji je uz 35 poena dodao 13 skokova i podelio 10 rampi). Prvi zvanični deerbi te sezone igran je početkom februara i iako su naši bili favoriti, dugo su se mučili sa znatno slabijim rivalom. Egal se igrao do polovine drugog poluvremena, kada su se razbudili Berić i Rebrača (prvi ubacio 27 poena, drugi dodao 21), razlika se postepeno povećavala do krajnjih 95-80 i trojke Harisa Brkića sa preko pola terena. Međutim, posle tri dana, u Rumi je doživljen drugi prvenstveni poraz protiv Borovice (85-90), a naši škartovi iz prethodne dve sezone su bili naročito motivisani (Sretenović i Stojković nam ubacili po 20 poena). Ipak, pošto su se prenosili bodovi iz prvog dela lige, pred drugi krug smo sigurno držali pol-poziciju (19-2) ispred Rumljana (17-4) i Zvezde (16-5).
Početak marta doneo je kraću pauzu u prvenstvu zbog igranja finalnog turnira kupa, ovoga puta u Čačku. U polufinalu rival je bio još jedan novokomponovani sponzorski klub sa nazivom BFC („Beočinska fabrika cementa“) Beočin, koga je sa klupe predvodio čovek po imenu Miroslav Nikolić, koji je pokazao da što se vođenja košarke tiče nikako nije Muta. Žilava ekipa nam je disala za vratom ceo meč, čak su pred sam kraj i vodili, da bi tek u produžetku Mića Berić (sa 27 poena) i društvo slomili otpor osovine Kuzmanović – Topić i obezbedili četvrti po redu plasman u finale. A u finalu nas nije čekala Zvezda, već odlični subotički Spartak, koji je u finalu bio sasvim dostojan protivnik. Celo prvo poluvreme prolazi u tesnoj borbi gde niko ne uspeva da se odlepi više od par poena razlike, a Spartak posle dvadeset minuta minimalno vodi sa 42-41. Kako odmiče drugo poluvreme polako dolazi do izražaja naša duža klupa, Brkić i Stevanović hvataju ritam za prvu osetniju prednost od 59-53. Kada Subotičani uspevaju da izjednače na 63-63, Berić vezuje pet poena za novo odvajanje. U poslednji minut ulazi se u penal završnicu, naši su sigurni sa linije bacanja za konačnih 84-81 i tešku, ali zasluženu pobedu u kojoj je Haris ubacio 26, Berić 18, a Stevanović 17 poena.

Sa vezane četiri nove pobede u prvenstvu, sam kraj lige nije imao većeg značaja, s obzirom da je obezbeđena prva pozicija pred plej-of tri kola pre kraja. U takvoj situaciji revanš derbija je mnogo više značio ciganima (koji su pokušavali da se popnu na drugu poziciju) nego nama i to se osetilo u pristupu utakmici. Iako su naši naparvili plus šest u prvom delu, Zvezda je preko Tomaševića i Triufunovića brzo uhvatila ritam i povela na poluvremenu 44-41. Celo drugo poluvreme igra se izjednačeno, iako Zvezda ima šansu za pobedu ne koristi je i meč se završava 79-79. Gotovo isti scenario viđen je u produžetku, ali na nekih devet sekundi pre kraja naši valjda košem Lončara uspeli da izjednače na 93-93. Zvezda kreće u poslednji napad preko Rakočevića koji se u svom stilu zalaufao skoro u aut, ali je na sebe uspeo da navuče Rebraču i doturi loptu do Gilića koji nas je u poslednjoj sekundi zakucao za 93-95. Na mišiće je u narednom kolu savladana Borovica, u zadnjem pretrpljen poraz od BFC, taman da se plej-of ne shvati neozbljino kao ranije. Prvi četvrtfinalni meč u Šapcu završen je minimalnom pobedom protiv Ive od 84-83 (domaći su imali šut za pobedu u zadnjoj sekundi), a drugi meč u Beogradu naši su lakše dobili sa 84-77. U polufinalu naši najpre dobijaju tvrd meč u Subotici, a zatim razbijaju Spartak u Pioniru sa 104-75 i peti put zaredom ulazimo u finale. Prema očekivanju protivnik je bila Borovica (takođe dobili oba svoja polufinalna meča protiv Zvezde). Već prvi meč pokazao je da ovoga puta iskustvo neće biti prednost nad mladošću i talentom. Iako je Lisica kao pre godinu dana ranije zatrpavao naš koš, isto je na drugoj strani radio i Rebrača (21 poen), a Berića (27) i Lončara (21) niko nije mogao da čuva. Rumljani su se držali prvo poluvreme (44-44), a onda je pritegnuta odbrana i prednost je polako ali sigurno rasla do +22 (97-75) na tri minuta pre kraja, da bi se meč završio sa 99-82. U drugoj utakmici su žuti pružili nešto jači otpor, početkom drugog poluvremena čak i vodili sa par poena, ali Čubrilo (koji sa klupe ulazi i vezuje dve trojke i 11 poena za par minuta) i Berić prave seriju poena od 14-4, okreću rezultat na 60-49 i prednost ne ispuštaju do kraja meča koji se završava sa 70-59.

Serija se preselila u Rumu, i domaći su pred svojom publikom pokazali da nisu džabe bili drugoplasirani tim ligaškog dela prvenstva. Lisica i Ljubisav Luković u potpunosti zatvaraju Rebraču i Stevanovića i čvrstom igrom na odmor odlaze sa dvocifrenom prednošću (41-30). U nastavku Berić i Lončar ubacuju tri vezane trojke, naši čak uspevaju da povedu sa pola koša, ali Borovica se opet odlepljuje na devet poena, a poslednje što su crno-beli uspeli da urade bilo je da priđu na 73-74 na dvadesetak sekundi pre kraja meča, ali to je bilo sve, i rezultat u seriji je pobedom Borovice od 77-73 smanjen na 2-1. Naši u četvrtom meču odmah počinju jako i posle osam minuta vode 20-9, od čega je Mića sasuo domaćima 11 poena, malo kasnije već je bilo 29-13. Iako je došlo do opuštanja (poluvreme je završeno sa 43-35, a Borovica je u jednom momentu prišla na svega 47-43), pobeda nijednog trenutka nije bila dovedena u pitanje, raspoloženog Berića su u napadu odmenili Rebrača i Lončar i konačnih 82-74 značilo je veliki korak ka tituli. Peti meč u seriji bio je najtvrđi od svih. Sada žuti kreću na sve ili ništa, a Slađan Stojković konačno ima svoje veče i domaćin posle desetak minuta vodi sa 19-10. Naši shvataju da moraju da se uozbilje, a svoju šansu koristi Predrag Drobnjak, vezuje šest poena i naši vode sa 28-24 na pet minuta pre kraja poluvremena, ali nov pad omogućuje Borovici da ode na poluvreme sa prednošću od 35-30. Kada posle pet minuta Borovica vodi sa 44-36, Džaković menja nervoznog i indisponiranog Brkića iskusnim Ristanovićem. a Berić se umesto napada gde mu nije išlo posvećuje čuvanju Stojkovića. To rezultira novom serijom poena od 14-2 i prednost prelazi na našu stranu. Ipak, Stojković na tri minuta pre kraja pogađa trojku za minimalno vođstvo domaćih od 56-55, Ristanović uzvraća dvojkom, greši se i promašuje na obe strane, ali Lončar na dvadesetak sekundi pre kraja pored trojice žutih jedan otpadak sprovodi u koš za 59-56. Zbog prekida TV prenosa nikada nisam saznao šta desilo u tih preostalih dvadesetak sekundi, ali nije bilo ni bitno, rezultat je ostao nepromenjen, za veliko slavlje i pobedu u seriji od 4-1. Ovoga puta iskustvo nije nadigralo mladost i talenat.

Titula se tako u najboljem mogućem trenutku vratila kući posle tri teške godine sankcija. Mesec dana kasnije Rebrača i Berić bili su članovi reprezentacije koja je takođe vratila oteto evropsko košarkaško zlato. Burno leto 1995. godine simbolički je označilo kraj igranja u Partizanu poslednjih članova generacije koja ga je tri godine ranije popela na sam vrh Evrope (dobro, ne baš svih, kao poslednji Mohikanac u klubu je ostao jedino Zoran Stevanović), a neki novi klinci su preuzimali štafetnu palicu pobeda i trofeja, padova i uspona.

Autor: MR KIZA