SEZONA 2000-01: KONSOLIDACIJA NA RAZMEĐI MILENIJUMA

Svaki zagriženi sledbenik bilo kog sportskog kluba će s ponosom znati da izdeklamuje sastave i sećanja na skoro sve trofejne generacije u istoriji. Oni malo manji fanatici će se sećati pojedinih igrača i umeti da se makar orjentaciono prisete svih trofeja. Pravi navijači koji nose ljubav prema klubu u srcu će se setiti i nekih godina kada nije bilo titula, pa će ih najčešće nešto lecnuti oko srca, prisetiće se nekog detalja zbog koga je ta sezona završena bez većih uspeha i ocenjena kao negativna, i nastojaće da ga ponovo potisnu nazad u mračne hodnike zaborava. Priča koja sledi neće se uklopiti u taj najčešći šablon…

Ne mogu da znam kakav su lična sećanja nas malo starijih i onih malo mlađih na 2000. godinu. Ono što je činjenica je da je to bila godina koju su obeležila ubistva Arkana i Pavla Bulatovića, demonstracije, 5. oktobar, promene, probuđena nada u bolje sutra… valjda zbog tri nule, 2000. je bila vrlo burna, a ta bura nije mimoišla ni dešavanja u i oko KKP. Još i pre kraja prethodne sezone u evropskoj košarci počela su događanja koja će izazvati tektonske promene u sistemu klupske košarke. Najbogatiji i najtrofejniji evropski klubovi koji su još od sredine devedesetih želeli promene u sistemu FIBA Evrolige i što je još važnije, u pogledu deobe finansijskog kolača, rešili su da povuku konkretnije poteze u zahtevanju reformi tog takmičenja kroz smanjivanje broja ekipa i stvaranju nečega što bi išlo ka „evropskoj NBA“. FIBA, koja je i tada kao i danas kaskala za događanjima odbila je da ispuni te zahteve, klubovi su ostali dosledni u svojim stavovima, krajem maja obznanili su stvaranje paralelnog takmičenja i već tada moglo se nazreti da će se naredne sezone igrati dva paralelna klupska takmičenja na Starom kontinentu. Do dan danas se spekulisalo kako je uprava KKP tu napravila kiks i ostala verna FIBI iako je novoformirani ULEB bio jači. Možda to sada, nakon 17 godina tako izgleda, ali činjenica je bila da je KKP prethodnu sezonu završio kao drugoplasirana ekipa (što je značilo da se Budućnost prva pitala šta hoće da igra), da se na čelu FIBE još uvek nalazio Bora Stanković, da je situacija do zadnjeg dana bila neizvesna. Elem, krajem juna raskol je i formalno potvrđen, pa je najveći deo kvalitetnih španskih i italijanskih klubova završio u novoj ULEB Evroligi, dok je FIBA pod svojim skutima zadržala Makabi, Pao, Efes, CSKA… i Partizan, koji je prihvatio ponudu FIBE da popuni mesto koje je ostalo upražnjeno „odlaskom“ Budućnosti u Evroligu.

Na domaćem planu, bilo je to vreme apsolutne dominacije crnogorske Budućnosti kojoj je u maju 2000. uspelo ono što nikome pre njih nije – da prvenstvenu sezonu završi skorom od 30-0, bez poraza i u ligaškom delu i u plejofu. Jedan jedini poraz te ekipe, na četvrtfinalnom turniru kupa, omogućio je da bilans sezone 1999/2000 u KKP ipak bude uspešan i da osvojeni kup uz plasman u finale plejofa bude ocenjen kao uspeh jedne po imenima ne tako zvučne ekipe koja je ipak vapila za pravim pojačanjima. U klubu je izvršena rekonstrukcija rukovodstva i krajem juna 2000. na čelo Upravnog odbora došao je Ivica Dačić, tada zvezda u usponu vladajućeg SPS. Za razliku od današnjih potpisnika peticija, ulizivanje vladajućoj stranci dalo je rezultata, jer je Dačić okupio oko sebe razne „ugledne privrednike“, počev od Karića, preko ministara za sve i svašta, pa do direktora raznih društvenih firmi. U nekom kasnijem intervjuu Dačić je priznao da je cilj bio da se po političkoj liniji napravi tim koji će moći uspešno da se suprotstavi Milovoj ekipi. Da bi se to postiglo, trebalo je dovesti kvalitetne igrače, koji su koštali. „Sponzorski pul“ je rešio taj problem, odrešio kesu i tokom jula potpisano je nekoliko zvučnih imena. U staro jato već početkom jula vratio se nekadašnji kapiten Miroslav Berić, koji je prethodnu sezonu bio četvrti strelac italijanskog prvenstva i svoju Veronu sa 12. mesta doveo do polufinala plejofa Palakanestra. Drugi povratnik u KKP bio je Nikola Bulatović, kome je dosadilo da u Budućnosti dobija šansu na kašičicu kada se Tomašević umori. Treći čovek koji se vratio, najmekša ruka među centrima, Aleksandar Glintić, možda nije bio seniorski reprezentativac, ali je osvajao medalje sa juniorima. Četvrto po redu pojačanje imalo je reprezentativnog iskustva u dresu nemačke reprezentacije, a Vladimir Bogojević imao je posredne veze sa KKP preko svog oca Kimeta. Delovalo je da se stvara moćna ekipa koja će vratiti Partizan tamo gde mu je mesto.

A onda su došli čuveni septembarski savezni izbori i 5. oktobar. Za samo jedno popodne, SPS je od neprikosnovene režimske stranke postao organizacija čiji su članovi motkama bili terani iz preduzeća i organizacija ili su uplašeni sami bežali. Revolucionarna atmosfera promena i kriznih štabova nije mimoišla ni KKP. Već 10. oktobra uveče održana je vanredna skupština, na kojoj je za novog predsednika izabran Vlade Divac, a za prvog potpredsednika Predrag Danilović, koji je obznanio da se povlači iz aktivnog bavljenja košarkom. Oni su ipak uspeli da elegantno i bez mnogo buke sklone Dačića sa čelnog mesta, a da za generalnog sponzora umesto predviđenih Karića dovedu u promenjenim političkim okolnostima daleko prihvatljivijeg Milana Panića sa svojim kompanijom ICN.

U polurevolucionarnoj atmosferi koja je još uvek vladala u državi i usled kasnijeg odigravanja Olimpijakih igara u Sidneju, nova sezona počela je nešto kasnije, polovinom oktobra. U domaćem prvenstvu na naša pojačanja don Milo Đukanović je odgovorio tako što je još više odrešio kesu i pojačavao Budućnost, dovodeći u nju Sašu Obradovića, Igora Rakočevića i Dejana Milojevića. Drugi dotadašnji državni projekat pod imenom Crvena zvezda tog se leta neslavno raspao usled dugovanja igračima koji su ga masovno napuštali i više nije bio favorit za sam vrh. Umesto cigana, na sam vrh je pikiralo nekoliko novih lokalnih projekata – vršački Hemofarm, leskovačko Zdravlje, beogradski Radnički, uz stare neugodne ekipe poput Ćokijevog FMP ili cetinjskog Lovćena. FIBA Suproliga bila je podeljena na dve grupe od po deset ekipa, a KKP su za rivale zapali izraelski Makabi, turski Efes, francuski Ortez, italijanski Skavolini… nikako slabe ekipe, kako se to danas predstavlja.

Iako je KKP imao tu prednost da nije imao seniorskih reprezentativaca (valjda po prvi put posle mnogo godina) i da je celo leto mogao da neometano uigrava ekipu, sva ta politička dešavanja, previranja ko će biti na čelu kluba i otkazivanje „Trofeja Beograda“ ipak su ostavile traga na ekipi, koja se na otvaranju sezone propisno obrukala, izgubivši od novobeogradskog Beopetrola u Hali sportova sa 92-104, nesuđeno pojačanje Žarko Čabarkapa se lepo naskakao i ubacio nam 25 poena uz nekih 5-6 trojki, dok se kod nas odmah videlo da će Mića Kapiten koji je brojao do 26 biti afla i omega tima te sezone. Par dana kasnije u prvom kolu Suprolige gostovao je francuski Ortez u polupraznom Pioniru (cena karte za tribine bila je „astronomskih“ 80 dinara). KKP je u prvih 20 minuta pokazao retko viđenu agoniju, niko nije mogao da se sastavi sa loptom, Bulatović sam četiri uzastopna napada na početku meča završava ili koracima ili izgubljenim loptama, Berić prvo poluvreme završava sa 0 poena, tako da je +16 za Francuze na poluvremenu još bio i dobar rezultat. Na početku treće četvrtine na teren u crno belim dresovima kao da su izašli neki drugi igrači, serijom trojki Berića i Čanka, agresivnom odbranom i velikom podrško sa tribina prednost Orteza neutralisana je za samo pet minuta igre u trećoj četvrtini i do samog kraja igra se koš za koš, da bi se Bulatović sa nekoliko vezanih poena u poslednja dva minuta iskupio za prethodne promašaje, za pobedu od 75-69. Bulatović je uz Vesu Petrovića pružio dobru igru i u narednom meču protiv FMP za prvu pobedu u domaćem prvenstvu. Protiv Iraklisa u drugom kolu Suprolige zabeležen je poraz u gostima, a nova blamaža u domaćem prvenstvu usledila je pred 5.000 ljudi u Leskovcu, gde je Zdravlje slavilo pobedu od 74-101. Nakon tog poraza Nenad Trajković podneo je ostavku, a na njegovo mesto došao je Darko Ruso, čovek koji je bio pomoćnik u reprezentaciji kod Željka Obradovića. Na prvoj narednoj utakmici, protiv slovenačke Krke u Pioniru u igri se nije videla razlika u odnosu na prethodne mečeve. Opet očajan početak, Slovenci polovinom druge četvrtine vode i sa +12, da bi tek krajem trećeg perioda Miroslav Berić i Dragan Marković serijom trojki opet prelomili meč u našu korist za konačnih 77-67. Par dana kasnije od frenetičnih aplauza stiglo se do horskih zvižduka u Pioniru nakon još jednog laganog poraza od Lovćena 72-89. Treću utakmicu pred domaćom publikom za nedelju dana trebalo je odigrati protiv italijanskog Skavolinija. „Dan mrmota“ se ponovio i treći put u Suproligi, tuljav i bezvoljni početak meča, polovinom druge četvrtine na semaforu stoji 15-33 za goste, Ruso traži tajm-aut, a sa tribina se ori „Igrate ko pičke, Grobari!“. To je valjda uticalo na ekipu, koja pravi seriju od 8-0, raspoloženom Petroviću koji igra na mestu pleja pridružuje se i Mića sa nekoliko trojki, na minut i po pre kraja odlepljujemo se na +7, ali svojim greškama dopuštamo da gosti imaju šut za produžetak koji ipak završava na prvom obruču, za još jednu veliku pobedu 76-73, Vesa meč završava sa 25, Mića sa 24 poena. Na neugodnom gostovanju u Kraljevu zabeležena je „brejk“ pobeda protiv Sloge tek posle produžetka, a u Suproligi nejaka Planja je u Švedskoj savladana tek pošto je Berić ponovo uzeo stvar u svoje ruke i utrpao dve trojke u zadnjem minutu. Na gostovanju u Podgorici su po običaju iz tog vremena spuštene gaće i pre početka meča, u 24. minutu bilo je već 58-27 za domaći tim, i da Muta nije promenio celu prvu petorku, ko zna do koliko bi razlika rasla (na kraju je bilo „samo“ 80-65 za domaće).

Četvrti poraz u domaćem prvenstvu nakon mesec dana sezone označio je da će nešto temeljno morati da se menja i u igračkom kadru. Kratka pauza krajem novembra i početkom decembra bila je idealna prilika za to. Još i pre meča protiv Budućnosti izvršen je sporazumni raskid ugovora sa Aleksandrom Čubrilom, koji je odavno bio daleko od svojih nekadašnjih igara i forme. Isto je učinjeno i sa Vladimirom Bogojevićem, koji se iz utakmice u utakmicu na poziciji pleja sve slabije i slabije snalazio i sve više grejao klupu. Umesto njega, po „čačanskoj vezi“ angažovan je Branko „Zeka“ Milisavljević, koji se odlikovao daleko bržom igrom, prodorima i poentiranjem (bio je najbolji strelac ligaškog dela domaćeg prvenstva prethodne sezone). No, prava bomba bila je vest o povratku Harisa Brkića. Početkom nove sezone, on je u Budućnosti dolaskom novih igrača dobijao sve manju i manju šansu, vukao je i neke povrede i početkom decembra vratio se u svoje matično jato. Nakon revijalne utakmice u Bolonji na oproštaju Saše Danilovića od aktivnog igranja, kadrovska osveženja su imala svoju premijeru na meču Suprolige protiv Ostendea. Milisavljević iako je postigao 13 poena, iako je ostvario fenomenalnu komunikaciju sa tribinom, nije uspevao da sačuva Džej Ar Holdena, koji je ubacio 30. Međutim, Belgijanci su imali još manje rešenja za našeg kapitena koji se zaustavio na broju od 38 postignutih poena, koji je za minut i po poslednje četvrtine sam postigao devet poena za pobedu 89-80. I pored toga delovalo je da igra postaje daleko kolektivnija, dobijena je i ekipa Vojvodine u Novom Sadu.

A onda…

„U utorak uveče oko 21.30 časova, na parkingu ispred službenog ulaza hale “Pionir”, nepoznati napadač ispalio je dva metka u glavu Partizanovog prvotimca Harisa Brkića, koji je zbog mučnine i simptoma gripa nešto ranije napustio večernji trening i u trenutku napada pokušao da otvori vrata svog automobila “golf 3” sive metalik boje, beogradskih tablica 143-522. Svedoka nije bilo, a napadač je pobegao Ulicom mitropolita Petra, ka zgradi BIM “Slavija”. Partizanovog košarkaša pronašao je redar dvorane, koji je odmah obavestio obezbeđenje “Pionira”. Ubrzo je stigla i ekipa Hitne pomoći koja je teško ranjenog Brkića u besvesnom stanju prevezla u Urgentni centar, gde su konstatovane dve ustrelne rane, ispod desne jagodične kosti i ispod desnog oka, a oba metka ostala su u desnom potiljačnom delu.“

Tako su pisale novine sutradan, 13. decembra te 2000. godine. Šok. Neverica. Sećanja…

Iz nekih iracionalnih razloga nikada mi nije bio među najomiljenim igračima u KKP. Nikada na basketima u školskom dvorištu devedesetih nisam urlao njegovo ime kada bih poentirao. Poslednje sezone kod nas pred rat bio je daleko od svoje nekadašnje forme. Ravnodušno sam primio njegov odlazak u Podgoricu. Sedam meseci ranije, u maju 2000, bio sam deo mase koja je u prepunom Pioniru horski u par navrata skandirala „Harise, Turčine…“, misleći da bolje ne zaslužuje kada nas je izdao. Nije nas tada natrpao koševima, nije ništa i nikoga provocirao (kao što je radio najveći deo ekipe za koju je tada igrao). Da li je znao da će da se ipak vrati u klub koji ga je proslavio i koji je proslavio? Ipak mi je bilo drago kada sam ga opet video u crno-belom dresu. Te večeri u našoj domskoj sobi u „4. aprilu“ nije bilo ni piva, ni muzike, samo smo cimer i ja pokušavali da se setimo kada je i koliko koga utrpao. A nekoliko dana kasnije, kada je Haris definitivno otišao da na nekom boljem mestu proverava da li može da igra jedan na jedan sa Radivojem Koraćem ili Draženom Petrovićem, bilo je suza na Novom groblju, zajedno sa još par hiljada ljudi… Na sramotu svih nas, nije ni danas otkriveno ko ga je ubio, nije dobio ni spomenik ispred Pionira ni ulicu u Beogradu, a ja i danas imam grižu savesti što sam shvatio koliko je bio veliki igrač tek kada ga više nije bilo.

I domaće prvenstvo i Suproliga bili su odloženi za nedelju dana, ali život je morao dalje. Bajer je došao u Beograd, prvih pet minuta u kopu je bio muk, a onda odjednom iz sve snage ritmično „Ha-ris-Brkić!“ nebrojeno puta. Pobeda za Harisa je bila imperativ, momci su se potrudili, Mića je još jednom izbrojao preko 30 poena po utakmici, za konačnih 108-99. Par dana kasnije, u Čačku Glintić trojkom u poslednjoj sekundi donosi još jednu pobedu u domaćem prvenstvu. U zaostaloj utakmici Suprolige, u Turskoj je i pored žilavog otpora naših Efes slavio pobedu od 93-82. Prvi meč u novom milenijumu u Tel Avivu doneo je najubedljiviji poraz u međunarodnim takmičenjima u dotadašnjoj istoriji KKP (89-53!), ali na „polusezoni“ Suprolige ipak smo bili na deobi drugog mesta u grupi sa turskim Efesom. Na gostovanju protiv Orteza sve je štimalo do nekog 34-35. minuta, držali smo igru pod kontrolom i vodili 79-73, a onda je usledio pad u crnu rupu, 231 cm visoki Murešan je zatvorio sve prilaze košu, za poslednjih pet minuta rezultat je bio 2-19, džaba je bilo Berićevih 30 poena. U sklopu novog pravila koje je počelo da se primenjuje te godine, tih januarskih dana u KKP je posle Baće Tejlora posle dvadeset i kusur godina pristigao novi tamnoputi igrač, Ševalije Koton. U Pioniru je dobijen Iraklis sa 93-81, uz poslovičnu borbenost Vese Petrovića, koji je nedelju dana kasnije takođe bio ključ pobede nad FMP u Železniku tako što je postigao pet poena za poslednjih tridesetak sekundi meča (koliko i ostatak ekipe za prethodnih devet i po minuta zadnje četvrtine) za overu pobede.

Zgusnuti kalendar predviđao je da na Svetog Savu treba odraditi zaostali derbi iz prvog dela prvenstvene sezone protiv Crvene Zvezde. Derbiju je prethodio žešći pičvajz ispred Pionira, a naši valjda svesni uloge favorita naspram tima koji se borio za opstanak u ligi i iz koga su iz nedelje u nedelju odlazili igrači u meč ulaze totalno ležerno. Miloš Vujanić igra simultanku sa našom mlakom odbranom (Milisavljević mu nije mogao apsolutno ništa) i na polovini druge četvrtine rezultat na semaforu glasi 15-25 za goste. Tada se bude Mića i Vesa (a ko bi drugi), ubacuju devet vezanih poena, do kraja poluvremena rezultat se okreće na 41-35, u trećoj četvrtini Šeja Koton dva puta monstruozno zakucava, prednost se diže i na +11, ali naši pred kraj počinju da se opuštaju, cigani smanjuju na svega 79-77 na nekih tri minuta pre kraja. Međutim Zeka se iskuplja za lošu defanzivnu partiju, pogađa trojku, zatim Bulatović ubacuje 2+1, nervozni gosti prave tehničku i naši ipak do kraja sa par atraktivnih poteza rutiniraju zanimljiv derbi sa 93-81, iz kopa su gosti pozdravljeni skandiranjem „Druga liga!“ Na krilima ove pobede savladana je i Krka u gostima 79-78 (trojkom Glintića tri sekunde pre kraja), ali je usledila još jedna bolna lekcija u domaćem prvenstvu i poraz od leskovačkog Zdravlja u Pioniru sa 93-100. Usledio je najbolji meč sezone na gostujućim parketima, rafalom trojki Petrovića, Markovića i Berića (pogodio šest komada, uz ukupno 36 poena) savladan je Skavolini i zadržana mogućnost da se pojuri drugo mesto u Suproligi. Na Cetinju par dana kasnije ponovo se potvrdila njegoševska sintagma o čaši meda i čaši žuči, Lovćen je naneo i šesti prvenstveni poraz KKP te sezone u atmosferi gde je ološ sa tribina uletao na parket da se pobije sa Bulatovićem, a sudija je opušteno nastavio meč. U nervoznom meču Suprolige, švedska Planja je savladana sa 99-88 a Berić je ponovo utrpao 36 poena, a loša igra je ponovljena protiv Sloge, gde su Kraljevčani na jedvite jade savladani sa 76-72. Kiks u gostima protiv Ostendea 88-94 označio je kraj serije od četiri pobede u Suproligi. Iako duel protiv Podgoričana nije donosio mogućnost za preokret na tabeli, ipak je pobeda bila stvar prestiža, tim pre pošto za goste nisu nastupali Tomašević i Saša Obradović. No, na sam dan utakmice povredio se Nikola Bulatović. Meč je bio izjednačen, Berić i Varda su nas sami držali u prvom poluvremenu, koje dobijamo sa pola koša, ali pred kraj treće četvrtine naši dozvoljavaju nekoliko lakih poentiranja gostiju, koji se odlepljuju na 57-64. Predvođeni Draganom Vukčevićem (čovek nešto nalik Simonoviću danas, to dovoljno govori o njemu) i Igorom Rakočevićem, gosti u četvrtoj četvrtini razliku podižu na dvocifrenih +11, naši smanjuju do nekih -4 na minut i po pre kraja, ali to je bilo sve, na samom kraju je grupa iz kopa uletela na teren da se obračuna sa Beloševićem, Jovčićem i CG ustašom Mitrovićem i meč je prekinut pri rezultatu 74-82.
Sve to nije bila dobra uvertira pred ključni meč sa Efesom, u kome smo morali da pobedimo sa najmanje +12 ako smo želeli da preuzmemo drugo mesto u grupi Suprolige. Pionir pun kao šipak, karnevalska atmosfera dočekala je ekipu za koju su igrali Drobnjak i Šćepanović i pola turske reprezentacije. To je dalo vetar u leđa našima, koji furiozno kreću, sjajnom kolektivnom igrom i u napadu i u odbrani već negde polovinom druge četvrtine vode sa 32-16, da bi do poluvremena ipak došlo do izvesnog opuštanja i na odmor se odlazi sa 38-31 za nas. Turci kidišu u trećoj četvrtini, ali Zli Gli (Aleksandar Glintić, kome je ovo bila utakmica karijere) i Zeka vezuju dve trojke kako bi održali dvocifrenu prednost. Po običaju, mi ne bi bili mi da od gotovog ne napravimo veresiju, od 53-43 u nekom 26. minutu serijom ishitrenih grešaka u napadu i popuštanjem odbrane za tih par minuta Turci se u potpunosti vraćaju u meč i na kraju treće četvrtine prelaze u minimalno vođstvo 56-57. Prvih nekoliko minuta poslednje četvrtine rezultat se drži oko nerešenog, ali i Turci greše, naši preuzimaju vođstvo, i sledi hičkokovska drama, prednost postepeno raste do 77-67, Turci greše u napadu, ali naš napad na 26 sekundi do kraja Zeka maši, Efes hvata loptu, Tundžeri biva fauliran, pogađa samo jedno bacanje, za zadnji napad ostaje nekih petnaestak sekundi. Milisavljević prenosi loptu, daje je Beriću uz levu aut liniju, kome Jilmaz diše za vratom, ne može da ga se oslobodi, ovaj mu lupa rampu prilikom šuta za tri, lopta se vraća Mići u ruke, on se nekako okreće, fintira i pogađa za tri na tri sekunde pre kraja za željenih +12!!! Ludnica u kopu me je odnela dva reda niže, tako da sam tek posle minut skontao da su na semaforu upisana svega dva poena, i počeo da jebem sudijama sve po spisku, misleći da su nas pokrali (a u toj situaciji nažalost nisu). Ostalo je 79-68, gro ljudi u sali je mislio da nam taj rezultat ipak odgovara zbog većeg broja koševa u gostima, ali košarkaška pravila su ipak glasila drugačije, ispostavilo se da Efes ima daleko bolju ukupnu koš razliku i da je drugo mesto u grupi samo teorijski san, koji je sledeće nedelje i definitivno raspršen porazom uz slabu igru u gostima protiv nemačkog Bajera (81-95). Time je poslednji meč ligaškog dela protiv Makabija u Pioniru ostao bez ikakvog rezultatskog značaja. Ruso je odmarao Berića, na parketu je zabeležen ubedljiv poraz (73-95), a na tribinama je pred nekih par stotina gostujućih navijača ispisana antologijska epizoda grobarstva. Kao i 1976. kada je Jug na 1-6 protiv Hajduka pevao na sav glas, sada se navijački hit te sezone „Ta-na-na-na-na, ta-na-na-na-na, napred Partizan!“ orio celu četvrtu četvrtinu i još nekih pola sata nakon meča, zajedno sa par stotina volšebno prisutnih Izraelaca koji su se pridružili pevanju, naši izlaze na bis da pozdrave publiku!
U domaćem prvenstvu u međuvremenu konačno je napravljen niz pobeda za preuzimanje drugog mesta na tabeli, redom su padali Radnički, Vojvodina, Hemofarm (Berić ubacio 35 poena, od čega čak osam trojki) i Borac, a u osmini finala plej-ofa Suprolige trebalo je ukrstiti koplja sa francuskim Asvelom, vrlo neugodnom ekipom, za koju je igralo pola francuske reprezentacije (nije mi jasno kako su ovi uspeli da budu tek šesti u onoj drugoj grupi). To je potvrđeno u prvom meču, jer naši iako u prvom poluvremenu igraju solidno ne mogu da se odlepe više od nekoliko poena razlike. U trećoj četvrtini Francuzi se razigravaju, serijom trojki prelaze u vođstvo i na pet minuta pre kraja vode sa 68-62. Uragan sa tribina po ko zna koji put te sezone inicira uragan na terenu, naši predvođeni Berićem (25 poena) prave seriju od nekih 17-2 i privode meč kraju rezultatom 80-73. Dva dana kasnije u revanšu u Francuskoj, naši na početku vode 11-4, ali to je bilo sve, Francuzi totalno odsecaju Miću (postigao svega devet poena), ostali neraspoloženi i umorni, tako da je poraz od 76-94 bio savršeno realan odraz stanja na terenu.
Pred majstoricu protiv Asvela, trebao je da se odigra i derbi u kome je Zvezda koja je prethodno jedva izbegla pretposlednje 11. mesto i ispadanje u drugu ligu bila domaćin u polupraznom Pioniru. U odnosu na prvi meč, naši sada kreću ozbiljnije, Bulatović kao mašina pod košem razgrće i puni cigane, na drugoj strani po običaju jedino Vujanić nezaustavljiv. U 17. minutu vodimo 40-28, ali naši padaju i na poluvreme se ide sa prednošću od svega 44-41. Na početku drugog poluvremena Marković i Varda prave seriju 7-0, ali Vujanić sam za minut vraća istom merom, Zvezda čak prelazi u vođstvo od 56-53, koje Berić anulira trojkom. Naši posle toga drže prednost od 4-5-6 poena do pred sam kraj, kada cigani pritežu i smanjuju na svega 74-75 na minut i po pre kraja, a onda Milisav krade jednu loptu i odmah pogađa za 2+1, Mića vezuje još pet poena za končanih 83-74 u utakmici u kojoj je Bulatović ubacio 30 poena uz 15 skokova, a Berić dodao još 23. Nije bilo ni trenutka odmora za crno-beli tim, jer je u isto vreme valjalo igrati i završnicu domaćeg kupa u Vršcu i majstoricu protiv Asvela u Pioniru, četiri utakmice u četiri dana (čisto da se zna koliki smo uticaj i tada imali u savezu)! Umor i rovitost ekipe došla je na naplatu u najgorem mogućem momentu. Protiv Asvela u majstorici Čanak se povredio već u prvom minutu igre, a posle jednog duela u prvom poluvremenu opet i Nikola Bulatović. Džaba je bilo što su naši poveli sa 40-30, u trećoj četvrtini smo se raspali, Francuzi su okrenuli na +12 za njih zahvaljujući ubacivanju frižidera sa trojke, poslednji trzaj naši su imali kada su na tri minuta pred kraj prišli na 62-66, ali to je bilo sve, Asvel je do kraja napravio seriju 7-0, a naši snovi da možemo do titule Suprolige su se raspršili. Sutradan je savladan budvanski Mogen, u međuvremenu je Koton je obnovio povredu pa je i on otpao, Mića Berić je sa 36 poena torpedovao FMP koji je vodio najveći deo polufinalnog meča, a ostao je upamćen po tučnjavi na kraju u kojoj je Vesa uleteo sa klupe i razgrtao Ćokijeve pulene. Protiv Podgoričana Mića je sam igrao celo prvo poluvreme, ubacio 22 poena za 20 minuta (ostatak ekipe dao je 17 poena). Za drugo poluvreme nije imao snage, ostali su ipak dali sve od sebe, kolektivnom igrom pokazali veliku borbenost i dva puta topili dvocifrene prednosti Budućnosti, čak uspeli da izjednače na 69-69, ali to je bilo sve, na kraju je meč završen porazom od 72-87.
Posle dvonedeljne pauze počela je sama završnica sezone i to još jednim neprijatnim iznenađenjem. Radnički predvođen Duletom Vujoševićem sa klupe, a na parketu braćom Nađfeji održao je čas košarke u Pioniru, vodio i sa preko 20 razlike i sasvim zasluženo dobio prvi meč četvrtfinala plej-ofa sa 85-75. U drugom je viđena drama, iako je Mića po ko zna koji put te sezone brojao do 36, tek kada je mladi Gajić pogodio trojku u poslednjem minutu naši su se odlepili na 84-79 i delovalo je da je to kraj. Međutim, u penal završnici su drhtale ruke, domaći su se opasno primakli, čak i imali šut za produćetak koji na svu sreću nisu uspeli da realizuju i ostalo je 89-86. U trećem meču, naši su se uozbljili, zaigrali na maksimumu i zgromili Radnički sa 92-72. Protivnik u polufinalu plejofa bio je finalista Kupa Radivoja Koraća (internacionalnog), vršački Hemofarm, dakle vrlo neugodna ekipa, za koju su igrali iskusni igrači iz YUBA lige. Da stvar bude gora, pred prvi meč povredio se Branko Milisavljević, pa je u tim prekomandovan junior Vule Avdalović, koji je tokom sezone igrao za drugoligaša Mirijevo. Prvi meč počeo je dobro, Varda igra i ispod koša i pogađa trojke, Mića i Čanak pripomažu i posle osam minuta igre naši prave osam poena prednosti (23-15). U drugoj četvrtini totalni obrt, naši lošom igrom gube prednost i na odmor se odlazi sa prednošću za goste 43-47. Poniranje se nastavlja i početkom treće četvrtine, nervozni Berić nikako da pronađe sebe, Hemofarm posle dva minuta vodi već sa 45-53. A onda, po već oprobanom scenariju, usnula mašina se budi. Jaka odbrana, trojke Avdalovića i Vese, Bulatović koji je pod košem zamenio Vardu, rezultiraju serijom od 16-0. U četvrtoj četvrtini, naši prave još jednu seriju od 10-0 i razliku podižu na 80-65, da bi se prerano opustili, gosti su čak imali 13 sekundi za poslednji napad i produžetak, ali su se spetljali i rezultat ostaje 86-83. Druga utakmica takođe je bila teška, narandžasti gosti pred kraj prvih deset minuta vode sa 21-13, a Vesa sa skoro pola terena ubada trojku bez koske. Igra se nervozno, ali naši ipak polako tope razliku, prave seriju od 7-0 za 32-28 i dobijaju poluvreme sa 37-34. Skoro celo drugo poluvreme igra se koš za koš, ali na dva minuta pre kraja Glintić pogađa ključnu trojku za 66-61, gosti ishitreno greše, a Vesa pogađa redom bacanja i utakmica se privodi kraju rezultatom 73-66. Treći meč u Vršcu obeležila je tuča Grobara sa lokalnim ciganima, Utakmica je prilično nalikovala prethodnom meču, igralo se na mali broj poena, dosta nervoze, promašaja i izgubljenih lopti na obe strane. Početkom treće četvrtine Vesa i Mića vezuju dve trojke za 44-37, ali ne uspevaju da je održe, zatim se ponovo početkom četvrte četvrtine odlepljuju na 56-51, da bi Vrščani preko Ljube Vidačića okrenuli na 56-61. Ulazi se u neizvesnu završnicu, Čanak zakucava za 66-64, ali Vidačić realizuje 2+1, Hemofarm vodi sa 67-68 na pola minuta pre kraja, ali onda Dragan Marković u poslednjem sekundu napada pogađa trojku za naše vođstvo od dva poena na petnaestak sekundi do kraja meča. Po jedno bacanje maše i Zečević i Čanak, Đogo iz Hemofarma maši trojku za pobedu svog tima i KKP završava napornu polufinalnu seriju sa tri pobede.

U finalnoj seriji trebalo je ukrstiti koplja sa ekipom Budućnosti. Podgoričani su i ovu sezonu igrali odlično, u domaćem prvenstvu imali su do tada samo jedan poraz od ekipe beogradskog Radničkog i opravdano su slovili za favorita u seriji. Prvi meč finala nalikovao je utakmici iz jesenjeg dela sezone, naši su vodili prvih pet minuta, a onda je tamnoputi Džerom Džejms počeo da nemilice hrani bananama naše, Rakočević je radio šta je hteo u napadu, a Berić je bio totalno odsečen, pa plavi već posle deset minuta vode sa 23-11. Naši nekako dolaze do daha, ali početkom treće četvrtine nova serija domaćih podiže njihovo vođstvo na razliku od +20 i postaje jasno ko je pobednik. Slično je bilo i u drugom meču. Podgoričani kreću ofanzivno, Berića čuva viši i snažniji Milenko Topić tako da Mića uopšte ne uspeva da poentira, Podgoričani brzo prave dvocifrenu razliku u prvim minutima druge četvrtine. Tada se bude Varda, Bulatović i Vesa, šrafe odbranu, pogađaju i sjajnom kolektivnom partijom prednost Budućnosti se velikom brzinom topi, naši čak prelaze u minimalno vođstvo od 41-40. Tada se desio ključni momenat meča, možda i cele serije. Mića trči kontru, sudije mu sviraju faul u napadu, on burno reaguje, dobija tehničku i isključenje. Budućnost se vraća u meč, naši se bez obzira na pauzu na poluvremenu totalno raspadaju, domaći prave neverovatnu seriju poena od 30-2, i još jednom nas uspešno rutiniraju pred svojom publikom.

Malo ko se pred treći meč u Beogradu nadao nekom uspehu (naročito pošto se povredio i Dragan Marković), o čemu je svedočio poluprazan Pionir. I treći put je delovalo da će sve biti isto kao i u prva dva meča. Budućnost zahvaljujući Rakočeviću kreće silovito i ponovo se brzo odlepljuje na 13-24 na kraju prve četvrtine. Vesa daje momentum našima, kreće čuvena jaka odbrana sa serijom poena od 9-0, i prednost Budućnosti se postepeno, pa sve brže smanjuje, da bi naši prešli i u vođstvo na poluvremenu od 43-37, posle najbolje četvrtine te sezone i postignutih 30 poena za deset minuta. U trećoj četvrtini štafetnu palicu preuzima Ratko Varda, pogađa dve trojke i diže našu prednost na dvocifrenu razliku koju naši postepeno uvećavaju do 81-64 na pet minuta pre kraja, za veliko slavlje i prvu pobedu (90-76) nad Podgoričanima nakon tri godine i 13 uzastopnih poraza! Za drugi meč Pionir je bio bolje popunjen, naši su osetili da mogu još bolje, u startu nošeni podrškom sa tribina kreću kao tajfun, u brzom ritmu posle četiri minuta vode 16-3, da bi se prva četvrtina završila sa 27-16. U drugoj Budućnost dolazi do daha, klupa i igrači gostiju namerno provociraju i uspevaju da uvedu naše u kontra-ritam i prednost pada na svega dva poena 28-26. I to je bilo sve. U narednom napadu Bulatović vezuje 3+1, u zadnja tri minuta druge četvrtine naši lome goste serijom 17-1, a raspodija se nastavlja i u drugom poluvremenu i prednost raste do nadrealnih 65-36 u 26. minutu meča, za konačnih 93-76, Berić je ubacio sedam trojki i 30 poena, Bulatović 16, Glintić 13, na tribinama delirijum, ori se „Večeras je naše veče, večeras se Milo peče…“ i po prvi put dozivanje sve četiri tribine „ajmo crno beli!“. Najbolji meč sezone kada je bilo najpotrebnije za oproštaj od domaće publike, izjednačenje u seriji na 2-2 i veliku psihološku prednost pred odlučujuću majstoricu u Podgorici. U nakrcanoj Morači meč počinje tvrdo, Budućnost minimalno vodi, naši zahvaljujući Beriću se drže, čak i prelaze u vođstvo, prva četvrtina se završava minimalnom prednošću Budućnosti 21-20. Nikada mi neće biti jasno šta se desilo u toj kratkoj pauzi između prve i druge četvrtine, tek naši izlaze na teren poput grogiranog boksera, dopuštaju domaćima da u užarenoj atmosferi naprave 15-0, pet minuta naši ne uspevaju da uopšte poentiraju, na poluvremenu je bilo 51-29 i pobednik je praktično već bio rešen. Agonija je nastavljena, našima nije pomoglo ni to što je Tanjević izvadio kompletnu prvu petorku u četvrtoj četvrtini, ponirali su do -31, da bi na kraju bilo 103-75 za domaće, koji su osvojili svoju treću šampionsku uzastopnu titulu.
Tako se završila jedna prilično atipična sezona za KKP. Prema suvim statističkim kriterijumima, to je bila neuspešna godina, čak i slabija nego prethodne dve, jer nije osvojen nijedan trofej, niti je u evropskom nadmetanju napravljen bitniji rezultat. Ali kada se zanemare sami brojevi, to je bila sezona koja je ostala u srcu svakog pravog Grobara, jer su Mićine trojke, Vesina kidanja u odbrani, Vardina kucanja, Zekina loženja publike, pevanje bez stajanja na -21 u Pioniru… ponovo stvorila onu pozitivnu atmosferu oko KKP, koja je naredne godine bila nadograđena i nagrađena trofejima. Ostaje nam samo da se ponadamo da ćemo ponovo dočekati neku sličnu sezonu, koja će označiti početak nekog novog i boljeg perioda za KKP.

 

AUTOR: MR KIZA