ALEKSANDAR BRKOVIĆ ZA VOLIMPARTIZAN.NET: PARTIZAN JE KLUB PORODIČNIH VREDNOSTI, OGORČEN SAM NA TRENUTNI TRETMAN

Ako bi morali da izaberemo jednu sekciju našeg sportskog društva koja je najbolji predstavnik onoga što bi Partizan trebalo da bude, onda je to, prva među jednakima, uz vaterpolo sekciju, rukometna. Poseban odnos unutar kluba, hemija između igrača i navijača, fanatična odanost crno-belim bojama svakoga ko je kroz naš RK prošao, su primer iskrene i uzvišene ljubavi prema Partizanu. Sigurno jedan od najboljih sagovornika kada je ta, a i mnoge druge teme u pitanju je Aleksandar Brković, legendarni trener naših rukometaša, pravi partizanovac i čovek poznat po tome da se ne libi da u teškim vremenima za naše sportsko društvo svoje stavove iznese javno.

Jako mladi ste dobili priliku da postanete trener Partizana, kako je do svega toga došlo nakon odlaska Saše Boškovića?

Kada sam postao pomoćni trener Zoranu Iviću u prvom timu, nakon godina rada sa mlađim kategorijama u klubu, bio je plan kluba da ga za koju sezonu i nasledim. Međutim, on je otišao već nakon te prve polusezone što je ipak bilo prerano za mene, tako da je došao Saša Bošković, i zaista ta saradnja je bila sjajna. Kada je on otišao poklopilo se sve ono što je klub planirao tako da sam ja postao prvi trener, u skladu sa planom ljudi u klubu, pre svega Saše Blagojevića i Velimira Marjanovića.

Kako ste se, recimo, tada snalazili u situacijama gde ste u timu imali igrače koji su stariji od Vas, recimo naš sadašnji trener Nenad Maksić je punih 9 godina stariji?

Ja sam nasledio Boškovića u martu i završio tu sezonu 09/10. Na leto smo pravili ekipu skoro iz početka i tada je došao Maksić na moje insistiranje, što se pokazalo se istorijski transfer i pun pogodak ljudi koji su uspeli to da realizuju. Sa takvim ljudima bilo je zaista lako, problem su ovi 9 godina mlađi, ha ha.

Kako sa ove distance gledate na četvrtfinale Čelendž kupa 2011. protiv Aek-a i sve ono što se dešavalo u revanšu?

Sve je počelo još na Banjici u prvoj utakmici kada su oni iscenirali da ih je neko gađao sa tribina (na utakmici bili i Paokare) i time podigli tenziju. Dan, dva, nakon prve utakmice već su počele da stižu informacije i pretnje iz Atine šta nas čeka tamo. Spremili smo se bili zaista dobro, psihički i taktički, i otišli tamo sa željom ne samo da prođemo nego i da ih pobedimo. I to po svako cenu! U poslednjim minutima kada je već bilo sigurno da smo prošli tj. kada je bilo jasno da ne mogu da stignu naših 6 golova prednosti iz Beograda mi smo se svakako borili da pobedimo i tako je i bilo. Preživeli smo i upad navijača na teren sa noževima, motkama i bakljama i pokazali kakvo srce i još po nešto imamo, momci na terenu pre svega, a i cela grupa u kojoj je bilo i devojaka. Dovoljno je da pogledam ožiljak na ruci zaražen tada da se setim te utakmice. Ipak, prvo veličanstvena i hrabra pobeda pa onda te gluposti.

Da li Vam je draža ta pobeda ili ona u Prešovu u okviru kvalifikacija za LŠ nekoliko meseci kasnije protiv iste ekipe?

Ona u Prešovu je po značaju za klub mnogo veća, zato mora da bude draža, neka bude da smo u Atini diplomirali, a u Prešovu magistrirali. Čeka se doktorat!

Ostaje li žal za Čelendž kupom, pošto je posle prve utakmice polufinala sa Benfikom opšti utisak bio da možemo da idemo do kraja?

U prvoj utakmici smo vodili 10 i završili sa plus 6 i ustvari tu izgubili finale. Ja ipak ne smem da žalim zato što me je tada između dve te utakmice jedan novinar pitao da li bi više voleo da uđemo u finale Čelendža ili u Ligu šampiona, obzirom da je bilo izvesno da ćemo osvojiti titulu tako da sam ja izabrao ulaz u Ligu šampiona, pa sada ne smem da se bunim i da žalim za tim.

Koliki je bio hendikep za ekipu to što je u sezoni 2011/12 i 2012/13 utakmice LŠ morala da igra van Beograda?

Što se te prve sezone tiče veći hendikep nam je bio prazan Pionir nego odlazak u Vršac. Ta prva sezona nam je došla neočekivano u nekoj projekciji rezultata koje smo pravili. Što se druge sezone tiče mi smo uživali u Nišu. Takvu pažnju i ljubav zaista nismo osetili u Beogradu plus o beneficijama koje smo dobili od grada Niša u vidu besplatne dvorane i maksimalne podrške da ne govorim. Atmosferu koju niški Grobari uvek naprave na rukometu ne može da se opiše, a kamoli zaboravi pa sa te strane nije bio hendikep. Međutim, mi smo Partizan iz Beograda i bilo je logično da nas grad Beograd podrži, ali…

Koja je ekipa iz tog perioda igranja LŠ na Vas ostavila najjači utisak?

Mi smo one sezone imali najjače grupe i skoro svaka od tih pet ekipa je imala tim snova. Kuriozitet je da smo mi jedini igrali sa domaćim igračima, tj. bez stranaca, a čak smo u drugoj sezoni imali 11 igrača poniklih u Partizanu i o tome su mnogi izveštavali kao o nečemu vrlo interesantnom i raritetnom za Ligu šampiona. Prve sezone Kil, a druge Hamburg su osvojili Ligu šampiona i obe su bile sa nama u grupama. Neka bude da je najlepše bilo igrati 4 puta protiv Nikole Karabatića koji je broj 1 svetskog rukometa dugo godina.

Pobede protiv Zvezde u sezoni 2010/11, najpre u Šumicama u poslednjih 25 minuta smo nadoknadili ogroman zaostatak, highlight utakmice je bila “pirueta” Bojana Butulije, a onda pobeda za titulu u neizvesnoj utakmici na Banjici pred navijačima Partizana, kako se sećate tih utakmica i te prve titule koju ste osvojili sa Partizanom?

To je bila moja prva prava sezona, da je tako nazovem. Lepo smo počeli i onda neočekivan poraz u Kuršumliji i to pred gostovanje šampionu Kolubari i Zvezdi koja je imala odličnu ekipu. Prvo izuzetno važna pobeda u Lazarevcu pa taj derbi za koji mogu da kažem i da me stvorio ili da sam se rodio kao trener u toj utakmici. Plus 5 za njih u 35. minutu i kontranapad nisu bili prijatni, međutim mi smo svi verovali i do kraja preokrenuli i pobedili. Ta pobeda nas je i vinula u visine i dala nam krila da zaista uvidimo koliko možemo. Bojan je odigrao sjajno drugo poluvreme i uradio ono zbog čega se i vratio u Partizan, da vodi ekipu do titule. U revanš smo već ušli kao favoriti sa opštim mišljenjem da ako pobedimo sve je gotovo i te situacije su uvek nezgodne i opasne. Nismo baš bili sjajni, bez Meštera koji se povredio u Atini, ali uz podršku navijača smo ipak pobedili i na kraju sa deset bodova prednosti nadmoćno osvojili titulu što se dugo nije desilo u Srbiji, da neko sa tom razlikom dođe do prvog mesta.

Koliko poznajete trenutni igrački kadar Partizana i koliko stižete da ispratite utakmice?

Znam dosta mladih momaka koji su uglavnom bili tada u drugom timu ili u mlađim selekcijama, ali ima dosta prezimena za koje sada prvi put čujem. Gledao sam samo jednu utakmicu ove sezone koja je bila na TV-u mada livescore koji radi naš Željko Radojević redovno pratim.

Da li bi po Vama na osnovu onoga što ste ispratili ova mlada ekipa Partizana u dogledno vreme mogla da napadne titulu?

Nivo rukometa u Srbiji je iz godine u godine sve slabiji i slabiji tako da je sve više mlađih igrača sa značajnim rolama. Partizan mora prvo da obezbedi kakav takav budžet i da dovede nekoga malo starijeg, da se napravi taj spoj mladosti i iskustva i onda imamo uslove za trofeje. Do tada teško.

Nastupamo sa praktično juniorima, ali rukometaši Partizana u okviru sportskog društva nisu jedini koji igraju sa tako mladom ekipom, slična je situacija i sa odbojkom, vaterpolom, hokejom,znamo kakva je situacija u KK Partizan,a ne tako davno bili smo šampioni u svim ekipnim sportovima, vaterpolisti su osvojili LŠ, košarkaši su bili na F4 EL, a Vi ste predvodili rukometaše do polufinala Evropskog takmičenja, šta se to promenilo u međuvremenu ?

Promenila se vlast, eto šta, a mi kao sportsko društvo smo se uklopili. Bolje da ćutim i propadam za tu neki crkavicu nego da nemam ni za to. Samo je to razlog, dakle vlast i mi u njoj takvi kakvi jesmo – mali.

Pre desetak godina Partizan je zamalo izbacio Zagreb (ispali na gol u gostima) u četvrtfinalu Kupa pobednika kupova, za Zagreb je tada nastupao ogroman broj reprezentativaca Hrvatske koji je godinu, dve ranije osvojio Olimpijski turnir u Atini, znamo svi gde je trenutno Partizan, a gde Zagreb, šta je sve potrebno po Vama da bi Partizan sa jednom takvom ekipom mogao ponovo ravnopravno da igra u nekoj bližoj budućnosti?

Pazite, te 2012. mi smo napravili jednu fantastičnu ekipu, naša deca su sazrela, talenti su kucali na sva vrata, vratili smo par igrača, spremili se dobro i razvalili u kvalifikacijama za Ligu šampiona. E onda su počele neke druge stvari da se rade i mi smo ispali iz kola u kome smo tako dobro igrali. Da smo istrajali tu sezonu i nadogradili se sledeće mi bi te naredne prošli grupu i onda bi dalje zavisilo od budžeta narednih godina. Bukvalno smo imali put kao košarkaški klub i to je bio taj recept. Sada je to nezamislivo.

Da li je neka vrsta regionalne lige kao što je recimo SEHA dobra stvar za Partizan?

SEHA je super takmičenja ako imaš ekipu, ako nemaš onda si kanta za nabijanje gol razlike i to onda nikome ne treba. Ni takmičenju ni nama.

Kako vidite generalno stanje u srpskom klupskom rukometu?

Jadno da jadnije skoro da i ne može. Klubovi bedni, savez rastrzan i razjedinjen, nacionalne selekcije više nemaju nikakve rezultate tako da je sve jako, jako slabo i ne vidim uskoro boljitak. A inače sam optimista po prirodi. Onda je sve jasno.

Da se nadovežemo na pitanje, spadate u grupu onih retkih, pored Duška Vujoševića, Vladana Tegeltije, Aleksandra Blagojevića koji se ne libe da otvoreno ukažu na stanje stvari u srpskom sportu, da li smatrate da je tako nešto u redu ako smo svesni šta je za celokupni sport i velik ibroj igrača i trenera značio Partizan?

Mi trošimo ljude lagano, kada je jedan Dule sklonjen čemu onda ostali da se nadaju. Mi pričamo, ovako ili onako, ali to nema ili ima veoma malo efekta. Naš klub je sve manji i manji, kao što već rekoh malopre, ali se neće smiriti dok ne budemo statistička greška. Briga njih šta je za jugoslovenski ili srpski sport uradio Partizan i njegovi članovi. Ogorčen sam.

Smatrate li da se u Srbiji nedovoljno obraća pažnja na socijalne efekte sporta, čast drugima, ali ipak sa sigurnošću možemo da kažemo da Partizan, a pogotovo ovi, uslovno rečeno, manji članovi sportskog društva decenijama unazad formira ne samo sjajne sportiste, nego i sjajne ljude, ipak, deluje da taj aspekt malo koga zanima?

U pravu ste, to nažalost apsolutno nikoga više ne interesuje. Potpuno rijaliti poremećene stvari su obuzele društvo i izumire socio efekat koji pominješ. Kod nas je sada situacija daj hleba i igara. Što smo gluplji to nas je lakše potčiniti.

Da li među igračima sa kojima ste sarađivali u Partizanu postoji neko ko Vam je ljubimac, prvi među jednakima, neko koga ste posebno cenili i cenite?

Ne mogu da kažem da sam imao ljubimce mada sigurno da sam bio malo slab na te momke koje sam trenirao i u mlađim kategorijama pa posle i u prvom timu iz generacija 89/90/91.

Imali smo prilike da intervjuišemo Ivana Dimitrijevića koji je za naš portal govorio o načinu na koji RK Partizan funkcioniše, bukvalno je to porodični odnos, da li možete da se u par reči osvrnete i na to?

Od vremena pokojnog Dragana Rankovića i posle nekog vremena Mome Mandića u Partizanu nije bilo nekih većih ugovora. Sa te strane mi kao klub nismo gradili tim na finansijskim već na nekim drugim vrednostima koje postoje i u porodicama za koje nije važan finansijski status. Mi smo bili kućni prijatelji, porodični prijatelji i dan danas je tako. Igrači sa igračima, mi iz stručnog štaba jedni sa drugima i tako iz svih klupskih pora svako na svom nekom nivou. Klub mi je dao prijatelje i braću za ceo život, a ne za tih par sati, utakmica ili sezona samo.

Da li postoji možda neki bivši ili sadašnji sportista, trener, javna ličnost ko je možda za Vas asocijacija na suštinu onoga što Partizan predstavlja?

Samo Dule Vujošević, merna jedinica Partizana našeg vremena.