DA LI JE PARTIZAN ZAISTA IZNAD SVIH NAS?

Užas mi leži u grudima — kao crna ptica. Ako raširi krila, zakukaću.

Već duže vreme u našem društvu vlada blago rečeno izvrnut, izvitoperen sistem vrednosti. Gde god  da se okrenem, sve je uništeno, propalo, opljačkano, devastirano. U svakom preduzeću u Upravnim odborima sede sumnjivi tipovi, ili kako naš narod voli da kaže kontroverzni biznismeni. Sve važne sfere društva su odavno trule, jedino se, gledajući po rezultatima pojedinaca i nekih timova, sport izdvajao i vrlo često promovisao kao jedina vredna stvar u našoj zemlji. Vrlo često možemo da čujemo floskule : ”Da je cela zemlja kao sportisti gde bi nam bio kraj.” Da li je to baš tako?!

Ima  u zemlji Srbiji, u kojoj je ”jedino sport zdrav”,  jedno Sportsko društvo. To Sportsko društvo, osnovano je 1945. godine, i to od strane nekoliko generala koji su se borili na strani pobednika u Drugom svetskom ratu, neki od njih i na strani Republikanaca u Španskom građanskom ratu, dakle, neki generali pobednici, ja bih rekao i veliki ljudi, širokog duha, sa osećajem za pravdu. To Sportsko društvo se zove Partizan. Od kada je osnovano, imalo je i svoje uspone i padove, sportske uspehe ali i sportske neuspehe, velike pobede ali i velike katastrofe. Ono što je bilo jedinstveno svih tih godina jeste IDEJA koja je uvek bila prisutna i DUH koji su ljudi prepoznavali i vezivali se za  njega. Bas taj duh, koji provejava  (možda je bolje reći ”pirka”) i danas, je iznedrio neke velike sportiste ali, i neke velike ljude. Stjepan Bobek, Vladica Kovacevic, Milan Galić, Fahrudin Jusufi, Blagoje Paunović, Velibor Vasović, Miloš Milutinović,  Dragan Mance, Momčilo Vukotić  Aleksandar Nikolić, Željko Obradović, Duško Vujošević, Dragan Milosavljević, Milenko Tepić… Tu ću se zaustaviti, da ne bih nekoga zaboravio, a i da ne bih morao da pišem celu noć.  Pored ljudi koji su bili deo Društva unutar same organizacije, tu su i oni drugi, koje vrlo često nazivamo navijačima, i tu pravimo jednu veliku grešku. Ti ljudi, odnosno MI, nisu samo navijači, oni su spona, i to glavna spona između generala i budućih generacija, kliconoše duha Partizana, koji tu klicu moraju da prenesu dalje, da je zaštite od sportskih poraza  i neuspeha, da je zaštite od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, i da je neokrnjenu predaju naslednicima.

Danas je to malo teže, danas je i to Sportsko društvo debelo zagazilo u kriminal, danas je i to Sportsko društvo puno kontroverznih biznismena, kombinacija ispod žita, korupcije, truleži i ljudskog šljama. Danas je gotovo nemoguće poistovetiti se sa klubom, i u takvoj situaciji mnogi vrlo često poručuju da će klub pratiti ”tek od nekih boljih vremena”, a onda stigne odgovor kako je ”klub ipak iznad svih nas”. Da li je zaista? Klub, odnosno Sportsko društvo, su osnovali ljudi, gradili ljudi, podržavali ljudi, pratili i gledali ljudi. Niko nije počeo da navija zbog klupskih prostorija, već zbog ljudi koji su igrali lepše, mislili lepše, zbog ljudi koji su one ideje razumeli i bili prave kliconoše.  Ako smo došli u situaciju da čekamo ”neka bolja vremena” to onda znači da trenutno u Sportskom društvu nema pravih ljudi, nema onih o kojima bismo hteli da pričamo svojoj deci. Meni se čini da je došao trenutak kada su takozvani navijači prerasli ovaj i ovakav Partizan. Ovaj Partizan nije zaslužio Grupu JNA, nije zaslužio GTR, nije zaslužio ni forume navijača, navijača koji svake nedelje gube živce, raskidaju veze, kvare prijateljstva zbog Partizana. Ovaj Partizan zaslužuje ono što su mu ljudi koji vode i državu i njega prethodnih 30 godina uskratili. Ovaj Partizan zaslužuje da počnemo da se borimo za njega. Odnosno, da od onih koji ga sada vode ”otmemo” klicu duha Partizana  i posejemo je budućim generacijama. Oni nisu Partizan, i ovaj i ovakav Partizan nije iznad svih nas, naprotiv, svi smo mi iznad njega, zato što razumemo da je Partizan nešto drugo, zato što razumemo da Partizan nije kriminal. Partizan je najlepša ideja koju ova zemlja ima i to bismo morali da sačuvamo, i da uradimo i mi nešto da tu ideju i taj duh održimo i prenesemo dalje.

Za kraj ću citirati jednog od osnivača našeg Sportskog društva, u nadi da ćemo i mi moći to nekada da kažemo: ”Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.”