Наше Спортско Друштво „Партизан“

Наше Спортско Друштво „Партизан“, велики ослонац за нас, његове навијаче. Многи су Партизан „упознали“ касније, када су „изашли“ ван граница „детињства“, а још већи број навијача први пут сусреo се je с њим још како се то каже – „од вртића“. Ништа то није ново, и ништа то није толико битно… верујем да свуда у свету, сваки навијач свој клуб заволи од малена, верује свом клубу, живи за њега и даје му све.

Нешто, што је другачије код нас Партизановаца јесте да је наш Партизан нама увек био „учитељ“, да је његово постојање грубо речено чак и „од користи“ због његових поука које шаље својим навијачима, а које су итекако битне за младе нараштаје. Многе ствари научили смо од наших родитеља, браће и сестара, старијих другова, учитеља и професора, али, верујем да свако од нас навијача има неку ствар коју није „упио“ од других већ му је наш клуб „доближио“, научио, појаснио, неке ствари које су од животног значаја.
Рецимо, по мени, велики је феномен појава нашег СД Партизан у овој друштвеној, социолошкој средини. Када сам као мали гледао филмове, увек постоји добра и лоша страна. Борба добра против зла. И то „зло“ увек покушава да „подметне ногу“ „добру“, а „добро“ се увек брани на себи својствен начин. Одрастањем, примећујем како се друштво, или, да кажемо одређен слој друштва, али, да приметимо већи број укупног броја друштва социјалне средине где живимо, опходи према нашем Партизану. Сећам се раније, док још није било интернета овде код нас, и, док још нису биле кабловске телевизије, док смо имали 4-5 канала и читали спортске вести у новинама… сећам се, да сам тада о Партизану имао мишљење да је то клуб за који навија веома мали број људи, и да је то неки тек тако „споредни“ клуб, не тако битан… И увек сам постављао себи питање по чему је онај други комшијски клуб толико велики и добар? Да напоменем, нисам из Београда, живим 300км далеко, и на стадиону нашег Партизана нисам ишао као мали. Први пут ишао сам на гостовање у Ниш (не у Нишу!) и био сам запрепаштен кад сам видео пун воз Гробара. „Хеј бре, види оног ћелавог са „брзим“ наочарима и спидфајерком, носи Кока-Колу од два литра. Гледај оне у дресовима! Како су лепи наши дресови! Види овог у бордо-плавом дресу капитена! Еј бре, тата, па не навијају ваљда сви ови људи за Партизан?!“ … Ова кратка причица, са првог гостовања, описује стање свести десетогодишњег детета, о томе какву „слику“ му је пружило друштво о Партизану. Такав утисак допирао је из новина и са телевизије, утисак који је промењен онда када сам био ту, на пар метара од клупе са резервама, и на пар десетина метара од Тариба Веста. Тада на том гостовању, тек тада осетио сам праву величину Партизана…

Цело одрастање прати „жиг“, или „ожиљак“ јер си Партизановац. Већина око тебе су цигани, и увек си на „удару“. Али те ствари челиче Гробарство, и увек се осетиш у најмању руку добро, јер, као да схваташ, осећаш и разумеш нешто, нешто ванвременск, чудно. Питаш се како им бре није јасно то што носиш капу клуба за који навијаш после јучерашњег пораза у дербију… Питаш се, како их није срамота да се поделе сви против једног у баскету, и да онда после сваког коша ликују (сви на једног, познато? Е, то су радили још у вртићу.)?
Постављаш питања себи и другима док одрасташ, а Партизан ти тако сликовито даје одговоре. И то је нешто због чега смо му сви захвални, и то је нешто што траје непрестано.
Данас, ово друштво, систем, велики број погрешних људи на погрешним местима, према нашем Партизану опходи се као да је наш Партизан страно тело ове земље. Ја, а верујем да сви (не само навијачи Партизана, већ и цигани, па и они „фирмаши“, „Мераклије“ и сви остали, па и велики део јавности) који желе да виде, могу да виде то. Не само то, није проблем само Партизан, али, овде смо фокусирани на њега тако да ћемо о њему говорити. Сви виде да није нормално и да није здраво такво опхођење. И, не могу да разумем због чега се тачно то ради. Ако тај њихов клуб што не знају ни како се већ зове, годинама буде првак, а њихова пријатељица из Новог Сада вечито њихов други пратиоц… Хоће ли ишта бити лепше за њих? Хоће ли им сунце јаче сијати, дан бити дужи и кориснији, земља плоднија, економија државе нивоима изнад данашње, струја јефтинија, градска вода здравија и чишћа, деца бити паметнија, они бити задовољнији ако Партизан не буде постојао? Хоће ли се Србија простирати „од Токија до Милвокија“ тада, и да ли ће Србија бити то – без Партизана и Партизановаца?
Ако јесте, ја бих молио да ми дају исписницу и да не будем више њен држављанин. Ако је могуће нећу бити држављанин ниједне земље, поготово не Монака.
Па ваљда ту Србију волимо сви ми што смо рођени овде. Ја никад не би ишао „на страну“ због пара и посла, каријере. Хоћу бре овде, волим ово зеленило и домаћу ракију. Волим овдашњу зебанцију, приврженост друштву, дому, степенице на које смо одрасли. Волим да се возимо возом осам сати минимум до Београда. Волим ову земљу и њену историју, не због поноса и оног чувеног „Ми Срби“ у погрешном смислу тумачено. Волим своје село, волим свој град, где сад газе ови, што га баш изгледа не воле толико колико своје фотеље. Али, изгледа да не треба да волим све то што волим јер навијам за клуб за који, ако све што волим стварно волим, не треба да навијам. Јер, таква су правила прихваћена у овом окружењу, ако си Србин ти не смеш да навијаш за Партизан, а поготово не за репрезентацију (чији тренер мора бити у сродству са комшијским клубом нашег Партизана).

Па, да ли су они родољуби толико велики да су себи за право дали и то, да свим Партизановцима, поред земље коју не смеју да воле, одузимају Партизан?
Гледам годинама уназад шта се ради у нашем СД-у. Имамо интернет, читамо, створимо поверење према људима који нам доносе информације из клубова… И, ово данас, шта се све ради… Уопште није здраво. И, ја се надам да ће што већи број Партизановаца бити свеснији и свеснији свега, да га та свесност покрене, подигне, и да кажемо доста. Доста је гледати манипулаторе, лопурде и људе од задатка. Такође, сви играчи свих клубова у нашем СД-у као и тренери, стручни штаб, заслужују максималну подршку нас навијача. Јер, ми имамо њих, а они имају само нас. Нажалост, само нас. Јер, уз нас, они морају имати клуб – управу. Ми нисмо сведоци да се у последњих пар година ради нешто лепо, корисно за клуб. Штавише, сумња се преточила у потврду да су многе њихове одлуке на штету клуба. Некад смо остајали згрожени саопштењима где се захваљују онима који раде супротно добру према Партизану. И ми морамо бити уз клуб, али клуб који има здрав корен.
И нема право нико нама да гаси ватерполо секцију (која је дала овој земљи колико само златних медаља), да гаси хокеј, женску кошарку, одбојку, рукомет, да нам тера Дулета, брани да доводимо појачања, ставља своје људе који саботирају да будемо избачени из Европе… То нема право нико да чини. А ми још мање право имамо да ћутимо на све то.
Живео Партизан и мајка Србија!

Н. Илић