Umetnost besmisla…

Samo u zemlji na brdovitom Balkanu, moguće je videti kako se svet vrti oko ljudi čiji se isti u normalnim državama sastoji od uskog sobička sa kojim daškom svetla i debelim rešetkama. Oni ovde dobijaju sav legitimitet, moć i novac, jer oni su prošli ˘životnu školu˘ i njih je ˘vaspitavala ulica˘… Termini kojima nam se već decenijama pristojno saopštava da nama upravljaju kriminalci, neznalice i lopovi.

Pitanje je kakav legitimitet dati ljudima koji su dobili moć upravljanja Partizanom, a zaista je nejasno, nakon ˘racionalizacije troškova˘ rasturanjem tima oko kojeg se mogla graditi budućnost, prodajom (iako je bolje upotrebiti jedan drugačiji termin) Danka Lazovića, Petra Škuletića, Vladimira Volkova, Nikole Drinčića, zar je zaista Partizan zavisio od te ˘bezobrazno visoke˘ plate Branka Ilića, pa je on morao doživeti mučnu sudbinu prognanstva, kao gorepomenuti bivši klupski drugovi?

Da li uprava zaista misli da će otkidanje srca nadomestiti sa dve slezine i koliko je uopšte voljna da njen rad bude u interesu Partizana? Kako je moguće da se niko nije setio da 80.000 Petra Grbića, 70.000 Predraga Luke, 60.000 Nenada Marinkovića, 50.000 Nemanje Kojića daleko više opterećuje budžet Partizana, nego 160.000 Branka Ilića?

Šta je Partizan? Partizan je slavni fudbalski klub i on je uvek bio i uvek će biti iznad svakog pojedinca. Ali, šta u suštini čini Partizan?

Njegova deca.

Da li i zašto postoji jasna tendencija da se ˘kola˘ rasterećivanja budžeta uvek slome na njima? Branko Ilić sigurno nema najbolju polusezonu iza sebe, ali ima partizansko srce od rođenja i na terenu je to uvek pokazivao svojim poštenim i hrabrim odnosom prema svetom dresu, uvek je davao zaista sve od sebe i to je, hteli to mnogi da priznaju ili ne, značajno doprinelo 26.tituli u minuloj sezoni.

U ovom trenutku je nejasno pitanje levog beka, zadnjeg veznog i napadača, međutim, danas je postalo jasno da su oba štopera koji su planirani za startnu postavu daleko od spremnosti za zvanične utakmice, a prva i najvažnija startuje već za 9 dana. Ivan Bandalovski se planira na levom beku, što rekonvalescenta Miroslava Vulićevića ostavlja usamljenog na desnom. Lazar Ćirković je totalno van forme, a Miloš Ostojić van fudbala. Marko Jevtović je nepoznanica, Darko Brašanac u promenljivoj formi, a Saša Lukić u avgustu puni 19 godina.

Sagledajući sve ove činjenice, da li iko ko je odgledao jednu fudbalsku utakmicu u životu može oceniti da je Branko Ilić u ovakvom timu višak?

Ili je posredi svega ovoga ipak jedna surova istina – da svi koji su imali hrabrosti da otkriju, pričaju o nepravdi i usprotive joj se – jesu višak u Partizanu.

Branko Ilić je pre nekoliko dana odbio unosnu ponudu turskog kluba jer nije postojalo obeštećenje za klub, potom očekivao da ostane u klubu i čak bio na pragu odluke da podnese zahtev za srpski pasoš, kako bi klub bio rasterećen sa brojem stranaca. Danas, pak, uradio je još jednu stvar za klub, osetivši se nepoželjnim i nedobrodošlim u voljenom klubu, on je potpisao ugovor sa Astanom, koja će Partizanu doneti skoro 200.000 evra obeštećenja, čime mu nije ostao dužan. Ali Partizan njemu jeste, ne dozvolivši mu da, poput Danka Lazovića, Nikole Drinčića, u klubu koji mu je u srcu i državi u kojoj je rođen usidri svoj život u mirnu luku.

Kada je reč o upravi, uradila je ono što polako postaje njen zaštitni znak, stavila je na kocku rezultat Partizana. A pitanje za nju je da li treba dobiti podršku nakon bilo kog ostvarenog transfera, imajući u vidu da čim bilo koji igrač postane ˘nenadoknadiv trošak˘ (čija se cifra svakog meseca sve više umanjuje) može doživeti Brankovu sudbinu?

I da li je Markinjos jedna iluzija čiji je zadatak bio hipnotisati partizanski svet, taman dok eliminacijom iz evropskih kvalifikacija ponestane razloga za ozbiljna pojačanja, jer da li zaista iko ozbiljan misli da će on dobiti 300-400.000 godišnje (pominjane cifre) kada je Ilić oteran za skoro 3 puta manju cifru?