BLOG: Previše hrabar za Partizan

˘Ne veruj Latinima ni kad darove nose˘, moglo bi se u slučaju nove uprave kluba permutovati u ˘Ne veruj naprednjacima ni kad te po leđima tapšu˘. Sada već bivši trener Partizana, Marko Nikolić osetio je tu ˘ruku sudbine˘ u trenucima kada je najmanje očekivao. Jesenja polusezona donela mu je veliko poverenje i podršku navijača zahvaljujući dominaciji na domaćoj sceni i hrabroj i čvrstoj igri u Evropi i protiv mnogostruko jačih i skupljih timova, prikazavši Partizan u 15 meseci svog mandata baš onakvim kakav treba da bude – nikad na kolenima, uvek čvrsto na nogama, koliko god udaraca primio, uvek sa motivom da nastavi dalje i ugrabi pobedu, jedini cilj za klub ovog imena.

Činilo se da će njegov iskonski trenerski talenat, ali i onaj u odabiru pravih aduta za borbu na domaćim i evropskim frontovima. Danko Lazović, Petar Škuletić, Miroslav Vulićević, 3 igrača, prvo Nikolićeva želja, a onda ˘desna ruka˘ na terenu i van njega, koja su vukla ˘parni valjak˘ čitavu godinu i nakon svojih odlazaka (i povrede) ostavili veliko nasleđe u vidu golova i asistencija ključnih za 26.titulu. Duh koji je nosio tim Partizana, predvođen hodajućom legendom Sašom Ilićem i ovom trojkom, s Markom Nikolićem na čelu kao njihov pedagog, putokaz, ali i iskreni prijatelj, bilo je nešto zaista posebno, jedinstvo kakvo se nije videlo godinama u fudbalskom klubu. Zanemarivši sjajnu, napadačku igru koja ima glavu i rep, odličnu motivisanost protiv svakog protivnika i fantastičnu borbenost, milina je bilo gledati Partizan koga predvode igrači koji igraju srcem i zajedno s Nikolićem čine potpunu celinu.

Zato je bilo za naslutiti šta se Nikoliću sprema nakon januara i ˘odsecanja glave˘ na terenu i van njega, odlazak Danka Lazovića, da ne kažemo progon, Nikolića je ostavilo na vatrometini u turbulentnom periodu za klub, tokom kojih je došlo do ˘korenitih˘ promena, a stekao se utisak da se u stvari ništa nije promenilo, sem igrača na pozornici. Da su takve sumnje potkrepljene potvrđuje činjenica da se Nikoliću pružila bezrezervna podrška, za šta je svakako bilo razloga, čime je on uzvratio, ali čim je prošao slavljenički koktel i razlozi da ga imaju na svojoj strani, postavilo se pitanje – šta uopšte takav čovek radi u Partizanu? Zar da nama, svemoćnima, nedodirljivima, nepobedivima neki ˘ćelavi prepotenko˘ pravi spiskove pojačanja, sam sastavlja svoj tim, sam meri minutažu ˘zlatnim kokama˘, sam odlučuje o tome ko će biti prvak?

I tako je počelo rastakanje tima koji je prirastao srcu velikom broju Partizanskog sveta, Škuletić je prodat dva dana pred kraj prelaznog roka, da bi se na pleća Marka Nikolića sručila odgovornost zašto u drugi deo polusezone ulazi sa jednim rovitim, a jednim premladim napadačem, umesto da se prihvati parole ˘daj šta daš˘ i Partizanu nakalemi još jedan kamen oko vrata beskorisnim igračem, kojih već ima i previše. Prvi klimavi rezultati, na koje on čak i nije direktno uticao jer nije bio pored terena (opet ˘zahvalnošću˘ više sile, ne svojom krivicom) jasno su pokazali da, iako nema osnova za to, podrška u klubu izostaje i on, zajedno sa svojim stručnim štabom ostaje usamljen u borbi sa vetrenjačama.

I čim se, i u toj za neke druge nemogućoj situaciji nazreo izlaz, svetlost na kraju tunela i kada se Marko Nikolić, zahvaljujući svom nepokolebljivom karakteru pobednika odlučio za borbu do kraja, usledilo je gašenje jednog Partizana, jedne pozitivne priče i budućnosti. Marko Nikolić je smenjen, kao jedan od poslednjih simbola jedne drugačije generacije Partizana. Partizana čija je čistota, karakter i duh danas neostvariv i uzaludan ideal… a nekad su te osobine bile upravo ono što Partizan čini tako posebnim, velikim, voljenim.